У читавом том случају било је нечег тајанственог што ни порота, ни предсједник, ни јавни тужилац нису могли да схвате.
Розалија Придан, дјевојка, кућна помоћница код брачног пара Варамбо, из Манта, оставши трудна без знања својих послодаваца, породила се једне ноћи на мансарди, затим убила своје дијете и закопала га у врту.
По томе, ова прича би личила на толике друге о чедоморству које су извршиле кућне помоћнице. Али један детаљ остао је необјашњен. Претресом собе дјевојке Придан нађена је комплетна спрема за дијете, израђена руком саме Розалије која је читава три мјесеца проводила ноћи у кројењу и шивењу. То је посведочио бакалин код кога је куповала свијећу за тај дуги посао, откидајући од своје зараде. Поред тога, суд је примио к знању да је месна бабица, обавјештена о њеном стању, дала Розалији сва упутства и практичне савјете за случај ако се порођај деси у тренутку кад је немогуће икога позвати. Затим је у Поасију тражила и неко мјесто, јер је дјевојка рачунала с тим да ће бити отпуштена знајући да брачни пар Варамбо не зна за шалу кад је морал у питању.
И њих двоје су присуствовали суђењу, мушкарац и жена, мали провинцијски рентијери, очајни због тог случаја који им је укаљао кућу. Они би је најрадије смјеста послали на губилиште, без суђења. Теретили су је изјавама препуним мржње које су се у њиховим устима претварале у оптужбе. Окривљена, лијепа крупна дјевојка из Нормандије, доста образована за свој позив, није престајала да плаче и уопште није одговарала.
На крају су сви повјеровали да је тај дивљачки чин извршила у тренутку очајања и безумља јер све је указивало на то да се надала да ће свога сина задржати уза се и одхранити. Предсједник још једном покуша да је натјера да говори, извуче од ње признање, благо је увјеравајући да сви они тамо искупљени да јој суде не желе њену смрт већ је чак и сажаљевају. Онда се она одлучи.
Он је питао:
– Хајде, прије свега нам реците ко је отац тог дјетета?
Све дотле то је упорно крила. Гледајући своје газде које су је малочас огорчено клеветале она одједном одговори:
– Господин Жозеф, нећак господина Варамбоа.
Варамбоови се тргоше па повикаше у један глас :
– То је лаж! Лаже! То је увриједа!
Предсједник их ућутка па настави :
– Продужите, молим вас, и испричајте нам како је до тога дошло.
Онда она одједном поче да говори, без устезања, дајући одушке свом затвореном срцу, том једном усамљеном и смрвљеном срцу, ослобађајући се читавог свог јада, пред тим људима које је још до малочас сматрала непријатељима и крутим дјелиоцима правде.
– Да, то је господин Жозеф Варамбо, кад је прошле године био на одсуству.
– А чиме се бави тај господин Жозеф Варамбо?
– Артиљеријски је подофицир, `сподине. Остао је два мјесеца у кући. Два љетна мјесеца. Нисам ништа мислила кад је почео да ме гледа, затим обасипа ласкањима и умиљава се око мене од јутра до мрака. И попустила сам, ‘сподине. Он ми је понављао како сам лијпа цура, пријатна… да сам баш по његовом укусу… Мени се он допадао… Шта ћете? Кад човјек слуша такве ствари, кад је сам…сасвим сам… као ја. Ја немам никога на свијету, ‘сподине… Немам с ким ријеч да проговорим… никога коме бих повјерила своје бриге… Немам више ни оца, ни мајке, ни брата, ни сестре, никога! Кад је почео да ми говори, чинило ми се као да ми се брат вратио. Затим ме је једно вече замолио да сиђем на обалу ријеке како бисмо могли несметано да ћаскамо. Дошла сам… Откуда сам могла да знам? Откуд сам и послије могла да знам? Обгрлио ме је око струка… Сигурна сам да нисам хтјела…не… не… Нисам могла… Плакало ми се колико је ваздух био пријатан… све обасјано мјесечином… Нисам могла… Радио је све што је хтио… То је потрајало још три недјеље, докле год је остао код нас… Пошла бих за њим на крај свијета… Онда је отишао… Нисам знала да сам трудна!… То сам сазнала тек послије мјесец дана…
Она поче да плаче тако горко да су морали сачекати да се смири. Затим предсједавајући настави тоном свештеника у исповједаоници :
– Хајде, наставите.
Она продужи.
– Кад сам видјела да сам трудна, саопштила сам то госпођи Буден, бабици, која то може посвједочити. Замолила сам је да ме научи шта да радим уколико се то деси кад она не буде поред мене. Затим сам, из ноћи у ноћ, свако вече, до један послије поноћи, шила спрему за дијете. Тражила сам и друго мјесто јер сам знала да ћу бити отпуштена. Али хтјела сам да до краја останем у кући, како бих нешто уштедила, с обзиром да сам без игдје ичега а требаће ми за дијете…
– Значи, нисте хтјели да га убијете?
– Ох, наравно да нисам, ‘сподине.
– А зашто сте га онда убили?
– Одмах ћете чути. То се догодило раније но што сам се надала. Болове сам осјетила у кухињи, док сам прала судове. Господин и госпођа Варамбо су већ спавали. Некако сам се попела, придржавајући се за ограду и легла на земљу, на плочице, да не упрљам кревет. То је трајало око један сат, а можда и три, не знам, толико ме је бољело. А затим сам се напрегла из све снаге, осјетила сам да излази и подигла сам га. О, била сам задовољна, наравно! Урадила сам све што ми је рекла госпођа Буден, све! Онда сам га положила на мој кревет! А затим сам поново осјетила бол, ах, какав бол, да умреш. – Када бисте ви знали како то боли, сигурно то не бисте радили, увјерена сам!
– Пала сам на кољена, затим на леђа, на земљу. Затим је све изнова почело, можда још један сат, а можда и два…а онда је изашло још једно… још једно дијете…двоје… да… двоје! Узела сам га као и првог па сам га положила на кревет, једно поред другог, двоје. – Реците, је ли то могуће? Двоје дјеце! Ја која зарађујем двадесет франака на мјесец! Реците… је ли могуће? Једно још којекако, откидајући од уста… али не двоје! Све је почело да ми се врти у глави. Шта ја знам?… Реците, јесам ли могла да бирам? – Не знам! Чинило ми се да ми је куцнуо судњи час! Ставила сам јастук преко њих, не знајући… Нисам могла да оставим двоје… Онда сам још легла на њега. Затим сам почела да се увијам и плачем све док кроз прозор нисам видјела да свиће. Они су се угушили под јастуком, наравно. Онда сам их узела под мишку, сишла низ степенице, изашла у врт, узела ашов из шупе и закопала их, што сам дубље могла, једнога овдје, другог тамо, не заједно, да не би могли да разговарају о мајци, уколико мали покојници умију да говоре. Шта ја знам? Затим кад сам легла у кревет, било ми је тако рђаво да нисам могла да устанем. Позвали су љекара коме је све било јасно. То вам је истина ‘сподине судија. Радите што вам драго, ја сам спремна.
Половина поротника шмркала је у марамицу да не би заплакала. Међу присутнима у судници, жене су гласно плакале.
Предсједавајући упита :
– На ком мјесту сте закопали друго?
Она упита :
– А које сте ви пронашли?
– Па… оно … које је било у артичокама.
– А, тако! Друго је у јагодњаку, поред бунара.
Затим поче да рида јецајући да су се сва срца цијепала.
Дјевојка Розалија Придан није проглашена кривом.
