Милан Ракуљ
Сензационални наслови јучерашње штампе широм свијета гласили су како је, добивши Нобелову награду за књижевност, Боб Дилан подијелио планету. О каквом се контрасту ради довољно говоре изјаве два посленика српске књижевности, односно српске књижевне критике.
Михајло Пантић казао је да је по његовом схватању савремене умјетности овако нешто одавно требало да се догоди, док је Вида Огњеновић саркастично прокоментарисала да су за награду оштећени Брега и Бајага. На тврдње оних да је Боб Дилан прије свега музичар, а не писац, сулудо је и одговарати. Ипак, ова теза поставља значајно питање: може ли популарна култура бити дио књижевности? Како би ствари биле појашњене, кренимо с основном школом. По најједноставнијој дефиницији књижевност се дијели на поезију, прозу и драму. Поезија је, или су нас бар тако учили, највиши облик писмености. Стога, књижевницима који немају дара или афинитета за компоновање треба указати на неколико чињеница. Оно што Боб Дилан пјева, састављачи антологија савремене америчке књижевности и креатори лектире у САД одавно су прогласили поезијом. Учинити тако нешто за наше кантауторе још носи ризик сукоба са заговорницима конзервативнијег схватања литературе. Такав ризик носила је “Антологија српске поезије (1847 – 2000)” Ненада Грујичића. Додуше, ту није заступљен Горан Бреговић, али јесте Душко Трифуновић, човјек који је написао неке од најљепших стихова “Бијелог дугмета”. Неки с више, а неки с мање пјесама, раме уз раме с најбољим српским пјесницима у поменутој антологији заступљени су: Арсен Дедић, Ђорђе Балашевић, Бора Ђорђевић, Бранимир – Џони Штулић, Милан Младеновић и, пазите чуда, горепрозвани Момчило Бајагић Бајага. Да ли је преседан да пјесме постају антологијске, а да нису претходно објављене у некој књизи? Ако обрнемо редослијед, можемо ли набројати колико је у посљедњих пола вијека компоновано пјесама Бранка Радичевића, Јована Јовановића Змаја, Алексе Шантића, Лазе Костића итд. Да не спомињемо Шекспира, који је у своје вријеме био познат као глумац, или Молијера, који је умро на сцени, само примјери из наше поетске традиције, овај пут, иду у прилог шведској академији. Додијеливши награду Бобу Дилану, ова институција је, дакле, коначно поставила валидном тезу да нити једна умјетност, па ни књижевност, не живи сама за себе. Што се тиче тога да ли је овог момента Дилан био најзаслужнији да добије “Нобела”, ту Нобеловом комитету није вјеровао чак ни Ернест Хемингвеј. Бар је тако тврдио када је сам постао лауреат. Једно је сигурно; Нобелову награду за књижевност у текућој години добио је најутицајнији и “најчитанији” књижевник данашњице.
Извор: Независне новине