Из штампе је изашла нова збирка стихова бањолучког пјесника Жељка Џафића Вријеме шута каменчиће. Зарад ваљаног представљања ,,лирских сочињенија” нашег сарадника у наставку вам доносимо пет одабраних пјесама из новог издања.
Пјешчаник слика године
Када се зброје све ствари,
остану снова пуни ормари.
И како даље ићи сутра
у свитај новог јутра!
А пјешчаник слика године…
Никада сан да осване,
сунца зраком све нестане,
вријеме тече и не мари
за крупне снове и ситне ствари.
А пјешчаник слика године…
Све што јесам, што ме веже,
посред груди што ме стеже,
јесте моје парче неба,
грумен наде на кори хљеба.
А пјешчаник слика године…
А пјешчаник слика године…
Познање
Кад једног јутра
у огледалу сретнеш
оног ког с ума сметнеш,
па у очи погледаш оног изнутра –
кад вас два схватите,
за шта запињете,
куда се успињете –
тад схватиш да је узрок
свег твог стања
твој тежак порок
оправдања, оправдања
Нит михољске ношње
Ма не, није то туга, сјета,
то кроз порозне, бакарне крошње,
са по неком шаром михољске ношње,
провлачи се по која нит вјетра.
Сјетимо се ми, а и они се сјете,
није то ништа чудно у ово доба,
пред премијеру зиме, главна проба,
док нам у загрљај пахуље лете.
Сви прођу осим тебе, Господе
Тражио сам очима,
грлио рукама,
молио душом неко да буде ту,
призивао, хватао, вукао
и тумарао у бунилу.
У обрису сјена,
лажи и обмане,
не нађох оваплоћење.
И онда бих схватио.
Нема никога сем Тебе,
на ког бацам камење од гласова,
ког кривим за све, изнова и изнова…
С ким бих
бијесан и немоћан
да се поштено побијем,
и батине заслужено добијем,
јер никога и нема
сем Тебе,
с којим бих да се бијем,
рукама голим,
с којима ти се,
понекад,
и молим.
У ствари никада
и нема никога
сем Тебе,
изворе мојих надахнућа
мојих борби и потонућа.
Све што чиниш, радиш да ме учиш,
отрпићу, кад ме кроз моју грешку мучиш.
Нисам први, јер вијекови земљу походе
и сви прођу осим тебе, Господе.
Заборавих, сметнух с ума
Заборавих, сметнух с ума,
па не знам тачно гдје је шума.
Сигурно на крају овог друма,
у једној од оне биртије двије,
гдје се банчи лудује и пије.
Е, баш ту, у једној пепељари,
што сто к’о црн драгуљ краси,
и онај карирани столњак стари,
е, само ту се задњи дим гаси.
Какав задњи дим?
Опет си пијан и лупеташ,
Какве везе има то са било чим?
Опет лупеташ, опет лупеташ,
‘ајде сада свирај ту гитару
и немој да сметаш.
Како ти није јасно,
да се ту гаси топлине задњи дим,
да се ту гаси једно прољеће касно,
а срце, е, какве оно има везе с тим?
Ма пусти срце сада,
љето је, душа је млада,
пуно небо, пуна душа сјаја,
ма доста јадиковки и очаја!
Скини са зида смежуране тапете,
отвори прозор –
још је жена у бијеломе свијету.
Широке су очи наше
и душа је наша проста,
за нас што смо кријепили дане
уз једну ријеку и два моста.
Сад да сједнемо и попијемо
мало вињака и много жучи,
па да кренемо путем нашим
са смијехом и пјевајући.
Има да шкрипе кревети студењака!
Ма шта нас брига што је то нека лака
и што не оставља души траг –
све су жене чудна бића и свака је исти враг.
Иживи се, пјевај гласно,
трчи, скачи, режи, уједај,
сам својој муци не присједај!
А сада у поход, је л’ ти јасно?
Волиш је и све то стоји,
устајалости се и само вријеме боји…