Балада
И сунце крену у дуги обилазак
свијета,
И звјездице га мољаше: ”И ми желимо обилазити
свијет!”
И сунце их заустави: ”Ви остајете кући!
Зато што ћу вам очи заслијепити
ватреним ми доласком.”
И звјездице отидоше до милог им мјесеца
у ноћи,
говорећи: ”Ти, који царујеш облацима
у ноћи,
пусти нас да с тобом пловимо, јер благи твој сјај,
заслијепити нам очи неће никада.”
Он их прими као сапутнике у ноћи.
Зато добродошле, звјездице и мали мјесече,
у ноћи!
Ви разумијете, шта у срцу станује
у ноћи.
Дођите и запалите небеска свјетла,
да могу весело пловити и играти с вама
пријатељске игре у ноћи.
Зелена шума
О слатка шумо зелена,
гдје смо се једном блаженству дивили,
гдје смо играли, гдје смо пјевали,
гдје смо мајске плесове плесали,
гдје смо мајске вијенце брали!
О слатка, зелена шумо!
Гдје увијек одзвања
Тај звук
Вилибалд! Вилибалд!
Одзвањај само, шумо зелена!
Дозивај увијек божанства своја!
Ах! Она се не могу вратити!
Цвјетај цвијеће, шапући лишће,
пјевајте птичице пјесму вашу!
Блиједа је силуета ваша.
Нијем и хладан је
Вилибалд! Вилибалд!
О слатка, шумо зелена!
У теби тихим сузама
жудимо за најмилијима,
као некад у мају
са жељом раном.
Почивај, шумо зелена,
која свемоћ имаш
да заблисташ!
Вилибалд! Вилибалд!
Близина живота
Драга буди, даљино!
Увијек је ту,
једнак сјају звијезда
вјечито далеко а близу.
Затвори мисли,
као у тамници.
Срећа и сати се колебају,
осјећај такав је мој.
Сијај, сунце!
Плави, мјесече!
Блаженство моје
горе, с Богом царује.
Сијај, прољеће!
Зимо, хладна буди!
У грудима то нешто
Никад не стари.
Оданости,
бијела и анђеоски чиста!
Као небеско плаветнило
остаје твога свјетла сјај.
Буди им даљина,
воли их близу,
једнако сјају звијезда
увијек је ту.
Препјевала с њемачког:
Ирма Мујаковић