Увод у тродимензионалну књижевност

Увод у тродимензионалну књижевност

Након успјешне промоције романа Александре Мариловић ,,Комплекс Госпође Бовари“ у Бањој Луци, редакција СРП-а се осјетила дужном да ову младу списатељицу представи и на свом сајту па је (наравно, уз дозволу и на савјет аутора) одлучила да то учини објављивањем ,,фусноте“ тј. пропратног текста ,,Увод у тродимензионалну књижевност.“

УВОД У ТРОДИМЕНЗИОНАЛНУ КЊИЖЕВНОСТ
(или фуснота роману „Комплекс гђе Бовари“)

Француског сликара Делакроа, који се борио против сивила у сликарству неокласициста својим јаким тоновима, мучила је жута боја тканине коју није могао никако да наслика с оним сјајем како су то радили стари мајстори. Разочаран, одлазећи у Лувр да погледа дјела Рубенса, изненада на улици проналази рјешење. Када се пред њим појавио жути фијакер све му се разјаснило – жута боја у сјенкама стварала је љубичасту.
Да ли је свакодневница баш толико неколоритна каквом је презасићени доживљавамо? Појаве око нас гледамо, ослушкујемо, додирујемо док је огроман простор наших снова неистражен. Мора ли таква бити и књижевност? Имамо ли право то захтијевати од ње? На који начин папиру уградити чула? Да ли је то могуће? Ако човјека не доживимо само као скулпутуру од шачице духа и меса, увидјећемо да јесте. Оваква врста књижевности итекако је могућа!
Свакако, реализам јесте итекако потребан правац. Он је добио своје вријеме, испунио онолико колико је у његовој моћи и честито извршио своје задатке. Реализам је заправо један праведан и радан домаћин. Ипак, мора ли баш све његове мисли знати село? Крије ли можда у свом подруму вина које не жели са сваким да дијели? Можда баш тај домаћин са отврдлим длановима и лицем испеченим Сунцем воли да сједне на тријем и мућка звјездани талог у својој чаши вина… Ми то не можемо знати. Још Достојевски ишао је испред свог времена и указао динамичност карактера. Ко се од нас смије усудити и поуздано казати да је увијек само једно лице Јануса? Ја као писац одговорно трвдим – не. И одбијам да лијепим античке извајане скулптуре у статичном покрету. Човјек је, прије свега, нечија идеја, тако су и јунаци мог романа „Комплекс гђе Бовари“ људи – идеје и не носе конкретна имена (сем психијатра који се могао симболично звати и гласом приповиједача, то не би ни било важно!)
Шта ако књижевност упоредимо са великим киклопским оком (не бих дужила о њеној свеобухватности времена и појава око нас) које је у стању да назире и оне најдаље морске пучине и осмотри таласе који се приближавају обали¬? Истина, страх ме писати јер могу да тврдим да је писање пророштво. А роман „Комплекс гђе Бовари“ не читајте као онај жанр који сте сврстали у реализам (мада за мене реализам је исто тако релативна ствар, навешћу вам само примјер аустралијских племена која имају обичај да за доручком обавезно окупљени препричавају своје снове као дневну рутину!) Овај роман није дуж дешавања, прије једна бесконачна линија у којој спојени читалац и писац истражују своје дужине, ширине, овај пут и дубине (бућ! Ко нам то може оповргнути!)
И сада, како да вам дефинишем књижевност? Јер, постоји и та „дужност“ за једног писца. Ако бисте ме притегли уз зид, ко вам гарантује да вам сутра нећу побјећи кроз исти? Ипак, одговорићу.
Књижевност је прекрасна, болна дјевојка што лежи на чаршафима папира. У њој горе ватре Откровења по Јовану које је премлада читала у атмосфери овоземаљског свијета. Она је јаренце које неко мучки пече на двије ватре. „Две се у мени побише силе…“ пјевао је Костић а тако некако могла би се описати трагична или срећна околност живота једног умјетника. Стварање је сублимација ових тројанских коњаника неба које (нешто?) тјера кроз наше животе.
Важи, послао си невољу у том коњу да ме уништи а од истог ја ћу начинити причу! Ипак, колика год била жеља умјетности за одмаздом потребно је окупити своје јунаке и дати им једину важну попутбину за живот. А то ће бити:“ Поклоните се јунаци моји драги. Поклоните се али не клањајте никоме до истини!“ Да ли ћу ја као писац можда бити лажов ако суморну кишовиту јесен која се довукла у траљавим хаљинама једно рано јутро и пљунула из чиста мира на град кишом опишем као снашу, којој је бременитој воћем пукао водењак?
Запитате ли се икада да ли се негдје нешто дешава што има везе са вама? Ко нас чека у далекој будућности? Постоје ли сви они људи из нашег сна? Какве везе имају са нама? И зашто одмах журите са одговором типа: “Мој живот потпуно је глупав и досадан. Не мјешајте ме у све то“! Да ли баш можете гарантовати да један ваш уздах неће оборити латице из оближњег врта, уплашити крдо оваца непознатом чобанину, а Њој/Њему помјерити завјесу у соби док на кревету чита и наивно подразумијева вјетар?
Ако вам је за утјеху, слично је било са мном. Наиме, док сам потпуно мирна сједила занесена над биљежницом и испуњавала бојанку својих јунака бојицама које сам унапријед наредала по столу. И све то након што сам добро истражила тему о којој сам планирала писати, начинила скице и одредила ток дешавања, десило се да ми је неко истргнуо биљежницу из руку. Имала сам шта и видјети! Моји јунаци стали су гордо испред мене, зграбили предрачуне које сам правила и пред мојим очима их исцијепали. Ја, писац, стајала сам беспомоћна. Све што сам им намислила лежало је под ногама као исјечена коса неке тинејџерке која протестује. Зар сам имала избора другог, сем да им пружим руке и кажем: “Водите ме, господо! Моје је, изгледа, прошло…“
И они су кренули ко зна гдје да би се опет упорно сретали а све узајамно тражећи. Они то нису знали, свако је наизглед живио свој живот потпуно независан од других јунака али ја бих им за освету замирођијала киркину чорбу и подсмјешљиво пружала слободу као варљив комад хљеба. А да ми писци нисмо опсјенари, потврдиће вам и стари „паметари“. Ако једне зимске ноћи будете слушали о вјештицама „коњооборкама“ које погледом могу човјека оборити с коња, хоћете ли ми вјеровати? Тачније, хоћете ли себи и својој нутрини коначно почети вјеровати? Небитно већ за моју романескну причу…
Књижевност итекако може да учи од сликарства. Да бих вам поједноставила смисао тродимензионалне књижевности, вратићу вас у ренесансу и подсјетити на Да Винчијев цртеж (кинематски цртеж!) нацртан из безброј углова: сприједа, отпозади, одозго, одоздо. И погађајте шта – резултат је тродимензионална слика.
Познато је и то да ни једна перспектива не даје драматичност цртежу као перспектива са три недогледа.
Управо зато је највише и користе цртачи стрипа. Тродимензионална књижевност не задовољава се само једном приповиједном техником. Не задовољава се само једном, потврђеном истином. Не задовољава се само једном лирском сликом. Само једним одговором. Само јединим рјешењем за читаоца: конкретним рјешењем језичког питања. Она се труди да буде свеобухватна, а они тренуци гдје њене ријечи прелазе читаоцу у конфузију слични су старим језицима који крију огромне тајне или важна пророчанства а могу да га дешифрују само ријетки. За читање књиге потребно је бити и археолог, а пажљивим читањем изненадили бисте се колико закопаног оружја, накита, фигура може да се нађе. Ако сте већ нестрпљењем сахранили књижевност, кајаћете се горко јер она је управо богати, фараонски гроб.
„Драга машто, оно што у теби највише волим, то је што не прашташ“, писао је одлучно Андре Бретон у чијем сам „Манифесту надреализма“ сасвим случајно након завршетка сопственог романа пронашла јако поетичко упориште и „оправдање“ за машту која је искипила из свих шерпи у мојој стваралачкој кухињи. Његов поуздан глас потпуно ме умирио: “…Ако се стил чисте и једноставне информације среће у готово свим романима, треба признати да амбиције аутора не иду много далеко. Аутор се окоми на један карактер и пошто је тај карактер дат, он шета свог јунака кроз свијет. Може бити да га таласи живота понесу, откотрљају доље, он ће увијек припадати том уобличеном људском типу…“
Опет, наш заједнички учитељ био је Фројд који је усмјерио своју критику на снове. А, додала бих, снови можда треба свима да су нам учитељи. Признајем, дрзнула сам се у роману уклонити цензуру сна. У почетку јесте било тешко прихватити све те нове боје али мало по мало и научила сам њима сликати. Умјетничка машта не може да се мири са статусом служавке која даноноћно клечећи риба запрљане подове свакодневнице. Дешавања око нас не могу више да се посматрају као реалне појаве. Реализам фактички више не постоји. Рачуне плаћам искључиво оној насмијаној шалтерској радници. У преводу: сопственом, урођеном осјећају за лијепо. А сада замислите: дубоко у ноћ неко вам залупа на врата и поднесе све могуће разлоге да мјесто гдје ви годинама мирно боравите њен дом. Замислите и да се та особа зове ни мање – ни више Машта и тражи своје, макар прљаво, под степеницама ћоше вашег живота. Управо тако јунакиња из романа „Комплекс гђе Бовари“ упорно пише својој машти јер зна да ће тај данак кад-тад доћи и тражити своје. Само овај пут са огромним каматама. Чему бјежати?
Са рукама дубоко заглибљеним у тијесто језика можемо испећи чудо облика. Језик је неуништив, нема кости па је и несаломљив. Овим приказом који назвах „3Д књижевност“ не сврставам ни своје дјело коначно нити окрећем вјетроказе поетици стварања. Ово ће прије бити фуснота која иако бачена на дно папира, скоро па невидљива захтјева да се на њу обрати пажња. А ви ствараоци, прсте к себи! Као што хљеб не ваља да се реже док је врео тако је са дјелом. Након што се охладе први утисци узмите кришке својих страница и домазујте мармеладом од јагоде, ма чиме вас воља! Са дјелом је као са оветом – сервира се хладно! Имајте то на уму.
Завршићу са коначним ставом: тродимензионална књижевност има основну сврху – а то је да се бори против индустријализације идеја бескрупулозно наметнутих!

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *