Ко се колоса у лектири боји још?

Ко се колоса у лектири боји још?

Чланак је настао као одговор на сличан у тиражном београдском њузмагазину „Недељник”, који је са благонаклоношћу говорио о потреби мијењања школске лектире у корист личног укуса дјетета.

У току стицања одређеног искуства у раду са средњошколцима, уочио сам доста проблема које званична педагогија, школска психологија, родитељи а и колеге професори „забашурују”. Један од највећих је, сигурно лијеност ученика. Просјечан савремени тинејџер не жели читати ништа, али притјеран лектирским обавезама понекад се и усуди прићи смрдљивој (да, и таквим придјевима се бране од њих!) књизи. Кад га већ успијемо придобити за читање, њему дотично штиво брзо досади јер му оно није занимљиво. Ту већ налазимо прве знаке личне размажености. Како ћемо знати да узрок није у начину рада предметног наставника, у избору лектире које предлаже Министарство или у тежој разумљивости исписаних редака? Једноставно, по обиму штива. Реакција ученика на „дебеле” књиге је таман таква да затвори уста свим душебрижницима. Разлог овој реакцији (у наставном процесу једнакој понашању руље спремне за линч у стварности) налазимо у дјечијем невољном приклањању писаној ријечи, било каквој.
На страну засићеност градивом из осталих наставних предмета, ученик ненавикао да у пубертету слуша било кога, неће послушати ни добронамјерне савјете родитеља (наставника тек). Штиво које га приватно привлачи (према увријеженом схватању, мање квалитетно од школског) јесте узбудљивије и напетије али поред својих добрих страна (нпр. привикавања на стално читање) има и неповољне ефекте. У потрази за својом личношћу, пубертетлија мора проћи преко, за његове способности, великих препрека а то ће сигурно покушати на начин који није видио у реалном окружењу, него га је путем медија примио а у стварности покушао примијенити. Популарност одређених ријалити програма међу младима те њихово пресликавање надобудничког понашања и облачења од познатих особа није само продукт родитељског немара (а можда чак и премара!) и изложености нецензурисаним медијима, већ и непожељан ефекат непоучног штива које младе тако моћно ваби са излога киоска и књижара!
Кад дијете у пубертету схвата школу и обавезе које му она доноси као забаву, онда је то њему разлог више за непоштовање исте. Све су чешћи захтјеви за сужавањем знања из матерњег (не црногорског!) језика од стране ученика и родитеља, али углавном у незваничним нападима на професорско знање и кредибилитет њихових критеријума за оцјењивање. Урођена алавост родитеља за титулама и успјесима њихових пулена дјелују лоше по ученичку перцепцију схватања свијета и њихове улоге у њему (а доводи и до фамозних окршаја на родитељским састанцима). Они углавном заврше лоше по предметне наставнике, који неријетко буду и тужени вишим инстанцама или им се изгласа неповјерење путем избора комисије за утврђивање тачности спорне оцјене. Овим изношењем не покушавам одбранити наставнички сој (у којем због масовног „штанцања” кадра, има свакојаких), ништа више него што је то чинио Светозар Марковић у свом спису Како су нас васпитавали.
Реченим смо исувише проширили трактат о непожељним лектирама па бих се са маргиналног (али битног!) вратио на конкретну тему. Да је „озлоглашени” текст саздан од монотоне радње (Дон Кихот), застарјелог рјечника (Горски вијенац) или да захтјева више труда за правилно поимање (Процес) од неке турбо-фолк попијевке (изаберите неку по сопственом нахођењу), то нико не оповргава. Зато се дијете и школује, да би једном у животу схватило шта је то писац хтио рећи. Доказ да нема „несварљивог” текста на попису предвиђене нам литературе, још је један од оних очитих. Ако у замишљеном разреду од 30 ученика, барем трећина схвати поенту дјела а исцрпном анализом текста професор на наставном часу докаже да нису преписали резиме из разних, њима доступних, интерпретација већ да су до закључака дошли самостално и читањем, ми биљежимо мали али битан успјех. Слаб омјер се може приписати ученичкој поспаности, тренутној неусредсређености на разговор или хроничној незаинтересованости, али не и дотичној лектири јер је њу схватило макар једно дијете. Наравно, о овим фактима се мало говори па је тако најлакше сав свој бијес, због слабе оцјене, обрушити на невину лектиру.
Оваквим погледом на наставни процес се врши својеврсна селекција ученика унутар једног разреда и нека је врста природног раздвајања способнијих од просјечних. Он доказује лош одабир средње школе и несразмјер између родитељских и дјечијих жеља.
Осавремењивање лектире је обавезно, али се оно не смије урадити на штету будућег читалачког нараштаја тако што ћемо је срозати на јефтино забавно штиво. Наравно, већина ученика ће на ово рећи да лектирско штиво треба бирати између наслова који су прилагођени њиховом тренутном интересовању, али то је немогуће учинити јер ћемо у једном разреду имати најмање 15 различитих захтјева. Зато и мисију правилног избора треба дати у руке лицима која свој посао просвјећивања схватају озбиљно.
Нисам сигуран у озбиљност и стручност људи који тврде да су Шекспир, Бајрон и Његош вишак на списку обавезне наставне обраде само због мање разумљивог језика. Архаичност ријечи у стиху / препјеву сигурно су мање разумљиви данашњем средњошколцу него његовим вршњацима у вијеку у којем су стасавали поменути пјеснички гиганти. Та, славолуцима и ловорикама овјенчана, имена не смијемо занемарити, јер су они доказ мијена у језику и квалитета пјесничког језика као функционалног стила. Битисање савременог човјека је немогуће замислити без Питагорине теореме, Њутнових закона и сличних вриједности прошлих вијекова, али само је књижевност добра за перфорације (по мишљењу обијесних родитеља и душебрижника).
Ученицима се мора (не само гимназијалцима) представити хронолошки развој наше и свјетске књижевности, како због језичког тако и због мисаоног елемента у дјелима. Без тога, нарушава се природни ток једног наставног предмета који би ученике требао подучити исправном писању, ораторству и синтаксички правилном „везу” реченице или стиха. А гдје ћемо пронаћи ваљаније примјере за то, ако не код класичних аутора?! Извињавам се што код популарних писаца не увиђам версификаторски таленат једног Шекспира или Његоша. Не желим ниподаштавањем унизити вриједност дјела или ученост њихових аутора, али зашто би читали поклонике а не њихове узоре? Маркетингом наметнути бестселер (у просјеку) не потражује размишљање нити потрагу за универзалном поруком па самим тим и треба бити штиво које се чита у слободно вријеме, зарад одмора од активности. Постављањем њих у списак лектире, уназађује се труд многих наставника да унаприједе ученичко знање.
Поништавањем црте озбиљности, коју школа као васпитно-поучна установа мора имати, и допуштањем ученицима да се забављају на рачун лектире, може имати и супротан ефекат – трајно поклоњење забавном штиву. А гдје смо онда? Мукотрпан је процес искоријењивања лоших навика. Ученици не морају вољети или уживати у настави српског језика и књижевности јер то јој и није функција. Нисам строги заговорник идеје: „ред, рад и дисциплина” али претјераним повлађивањем ученицима у погледу лектире ће довести до непожељне посљедице из првих редова овог писма – лијености.
Добра основа је битна ставка у правилном васпитном одгоју. Зато је основношколски избор лектире изузетно битан. Правилан слијед налаже да се у раним разредима основне школе ђак упознаје са књижевношћу преко „најлакших” наслова дјечије литературе. Бранко Ћопић, Мира Алечковић, Душко Радовић, Љубивоје Ршумовић и Десанка Максимовић су аутори многих дјела која би могла увести дијете тог узраста у чаробни свијет ријечи. Преко пјесама и лакше прозе долазимо до периода када је битно правилно избалансирати романтичарско-авантуристичку црту код ученика (виши разреди основне школе). За овај узраст се препоручује проналажење савремених (наших и страних) писаца талента приближног оном Жила Верна, Џека Лондона и Х. Џ. Велса, јер би савременије теме оплемениле ученичку машту и добро их припремиле за озбиљнију књижевност. Не би било згорега за исту сврху употријебити и неке стрипове, али више као испомоћ с којом би се боље појаснила истотрачност двије умјетности.
Средње образовање подразумијева бистрији и студиознији приступ па бих овдје нагласио да се за избор текстова у читанкама и избор лектире треба побринути одговорно лице које има радног искуства у средњој школи. Питања из озбиљнијих лектира (Дервиш и смрт; Мајстор и Маргарита) се морају обликовати на основу интелектуалних могућности просјечног ученика. Сигурном разумијевању би највише помогла пројекција постојећег филма/представе у разреду, али тек по прочитаној лектири и макар једном одржаном наставном часу предвиђеном за њу.
Млитавост радње (поспјешене обиљем епизода) многих романа типичних за реализам (Ана Карењина; Чича Горио) су највећи непријатељи ученичкој прибраности и пажњи па их они због тога често класификују као „досадне”. Ови „класици” сигурно не могу издржати утрку са неким савременим аутором, који се не исцрпљује много при детаљисању већ све подређује брзини разрјешавања романескног сукоба. Да се Толстој и Балзак, као магови ријечи, не би постидјели потоњих генерација због замјењивања са неким мање достојним писцем, нашли смо вишеструко рјешење. Француски натуралиста Емил Зола је сигурно адекватан као замјена за једног од два наведена аутора. Темпо овог врсног писца у Нани и Жерминалу не опада с бројем страница, а бритак опис лица и ситуација задовољио би и веће цјепидлаке од просјечног тинејџера. Постављањем рецимо Нане у лектирски репертоар не губимо ништа са језичке стране (јер је Зола и по том питању перфекциониста) а приде угађамо и ученицима жељним путеније књижевности.
Исту рецептуру проналажења врсних писаца (чија дјела су пријемчивија укусу млађарије од дјела савременика им), треба примијенити и у одабиру још пар лектира или текстова за обраду. Тако се може одабрати нпр. нека Чеховљева новела (Павиљон 6), Михаиловићев роман (Кад су цветале тикве), Ковачевићев комад (рецимо Радован Трећи) или Самоковлијина приповијетка али не науштрб оних чији опстанак у нашој књижевности је већ упитан (Стерија, Игњатовић, Ранковић). Такође, треба избјећи субјективизам при избору дјела савремених живих писаца, због могућих сукоба интереса.
Референце на стрип, филм и популарну културу би се морале узимати као помоћно средство наставника, с којим ће овај на лакши начин допријети до ученичке свијести, али не и као посебна наставна јединица. Наставник се и на часовима језика може позивати на класичне, „неразумљиве” писце. За приказ разлике у дијалектима не налазим бољи примјер од Крлежиних Балада Петрице Керемпуха.
Многе су предности али и мане овог дјелимичног мијењања а овим чланком смо само зачепркали по површини. Закључујем са ставом да је прекрајање списка лектире потребно али не с повлађивањем којим би, по мишљењу већине, успјели придобити ученичку масу „чтенију”. Ученике који заборављају писати сопственом руком због прекомјерног коришћења модерне технологије или оне задојене задацима из смјехотресног уџбеника Комуникација (које су се тихо ушуњале у наставу српског језика), не можеш ни софистицираним штивом привући књижевности.
Употребљавајући хиперболу желим нагласити да ће бесловесно транжирање лектире (које се може наслутити у блиској будућности), имати за посљедицу сљедећи егзодус: одбацивање стихова једног Бајрона зарад неологизмичке унцутарије Фрање Туђмана.

Милан Милошевић, Приједор

Објављено у часопису Сутра, број 3, новембар 2017.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *