Препев: Илија Бетински
ЧОВЕК БРАТ
Десило се
Код чесме коју је
На путу с десна
Изградио неко
Без дана месеца и године
Није се потписао
Можда није ни рођен
Нитʼ умро
Можда частан можда не
Ако ја кажем добар
Неко ће рећи недобар
Хајдʼ нек је само пробао
Да огради воду
Или да некоме жеђ
Подивљалу као
Шумски пожар
Бар за кратко укроти
Стадох поред
С намером да само
Коња мога
Аутомобила
Водом напојим.
Само што је он
Отворио уста
Пођох кантом
За воду.
Дође тада један
Дотад непознат
Спусти се и седе на камен
Након што је у очима
Накупио довољно сунца
Рукавом сакоа
Са набораног чела
Усиса зној
Затражи да му напуним
Питком водом
Чашицу лимену
Његовом руком
Додату лако.
Није било другог
Бејах сам
Као на рођењу
Подадох му воду
Попи је као жедни
Неискусни морнар.
Чим сам схватио
Да неће захвалити
Помислих да одем
Али ме он, уз уздах
Који одаје умор
Скитнице одувек
Просто позва
Да крај њега седнем
Као да другог места није било.
Погледах га тада
И као да видех
Да га песник неки
Можда Енцесбергер
Шаље
Те почех
Да му маст вадим
Са косе, из сваке длаке
Иза ушију слично
У мислима, као турпијом
Наук ми Конески дао
Да му скраму склоним
И састружем.
Свлачио сам га
И облачио
Без стида и срама.
Мој Други
Назвао би га песник
Али ја као и увек
Пожелех да се
Из огледала које ми
Не прија спасим.
Можда бих и отишао
Без речи без поздрава
Да нисам приметио
Да дошљак
Није из овог,
Већ из места и
Времена другог.
Плашљив сам по природи
Али видех себе
Како поред њега седам.
ПЕВАЊЕ ДРУГО
Откривам ли оно
Што нисам знао
Или кој сам видео
Или које сам крио?
Корен сам стварности
Спавао сам најмање
Водила ме осећања
Крепе ме страсти
Рушим старо
Корачајући лепим се за ново
Зрео сам као врело.
Напред
Срце у чизмама
Ороз на цвету
Мртвима корен
Плод је
У свету изгореном
Напред
Да све у стварности буде.
Човек треба да има
Од врлина – одред.
Препознао сам га
То је мозак
Моје умерености
Задављене авантуре
То је жар
Мојих осећаја
Страсти која дими
То је воља
Моје борбе
То је чедо
Моје младости
У старости бедна
И снага и слабост
Назвах га оче
Скочио је као опечен од лаве
Забио његову
У моју главу.
Рече:
„Ако некад
Постанеш песник
Буди пророк
Ако некад
Постанеш пророк
Диши песнички
Имај срце
Али дели разум
Имај осећања
Али буди јак умом
Имај успомену
Али пази да се
У новом удомиш.
У вечним мислима изгледа
Да лето не чине
Изношене зимске ципеле.
Свако је време ново
А простор стар
О, они су вечно у браку
И прецизно показују знаке
Ако некад постанеш човек
Тада ћеш и само тада видети
Да од сунца сјајнијег мрака нема
А светлијег сунца од мрака.“
Пре одласка
Док сам стајао збуњен
Као коњ на плажи
И ово ми рече:
„Отац сам твој
Колико си ти мој син
Срце и мозак сам твој
Колико си ти мој пут
Име сам твоје
Колико си ти мени човек брат.“
Да сам Мајаковски био
И да сам био стар двадесет и једну
Као што је он сунце
Ја бих њега позвао на чај.
Али, није отишао
Просто је нестао.
АКО ТО ДУМАН КАЖЕ, ОН ЋЕ ТО И НАПИСАТИ
Ко крвљу пише
не треба га само читати,
већ га треба и напамет учити.
(Ф. Ниче)
Када је Думан написао ово
Није имао ни тридесет и три
Ни трипут више
Ни за толико мање.
Није година имао
Да би времена имао
Нити земље
Да би град имао.
Није небо имао
Да би цркву имао
Молитву-клетву
Да би град имао.
О, када је Думан написао ово
Није лав био
Још мање дете
Био је живот
И више него човек.
О, када је Думан написао ово
Ако некад постадеш извор
Знаћеш шта имаш на дну
А шта ћеш скупљати са површине.
Ето, тако је написао Думан.
***
Ако некад постанеш плашљив
Тада ћеш и само тада схватити
Да ћеш највише вредети
Ако из детињства
Првог другара – страх
Почнеш следити.
Другог кума и друго
Друштво имати нећеш
Његове пете биће твоје
И срце по које газиш.
Храброст
О, она ће ти пут бити
Само у повратку
Ако је будеш ћарио.
Ако некад осетиш страха
Тада ћеш и само тада разумети
Да човек си али не од другог
Већ од праха.
ДЕО ЧЕТВРТИ
А чесма је
Опет тамо
И као тада
Воде има
И одмор нуди.
Прођоше многа лета
А и зиме
Путници жедни и уморни
А и ја с коњем
Аутомобилом мојим прашњавим.
И све је исто
Као да било није
И као у животу
Оно од јуче
Је оно од сутра
А нема онога од сутра.
И шта је тада јуче:
Нешто које је било и прошло
Или је прошло, а није било.
И све је исто
Као код човека
Онај некадашњи
Јесте онај заувек
А оног пак садашњег
Просто нема.
И шта је онда човек:
Онај који је прошао и био
Или онај који је био, а
Још увек прошао није.
ТРАЈЧЕ КАЦАРОВ је песник, наратор, есејист и драмски аутор. Рођен је у Штипу 14. септембра 1959. године. По професији је правник, глумац и театролог. Магистрирао на културолошким студијама на Институту за македонску литературу Универзитета „Св. Кирил и Методиј“ у Скопљу. Ради као драматург и руководилац драмског сектора НУЦК „Ацо Шопов“ – Народно позориште у Штипу.
Године 1993. оснива часопис за уметност „СУМ“ и до данас је његов глав¬ни и одговорни уредник.
Године 1996. Трајче Кацаров оснива месечник за позориште „Тренд театар“ и постаје његов уредник.
Заједно с групом аутора, 1997. године оснива „Стожер“, новине Друштва писаца Македоније.
Као издавач, Трајче Кацаров је објавио двадесетак књига из области науке, есејистике и публицистике, међу којима су и књиге „Маларме“ Гија Мишоа, „Вера и скепса“ Јиржи Менцела, „Систем Антонен Арто“ Вадима Максимова, „Глумачка игра“ Михаила Чехова и др.