Весна Радовић: Лирика

ЗОВЕМ СЕ ЈЕФИМИЈА

Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Да ову несретну Земљу
На Видов дан изгубљену
Уместо кише
Залијем сузом понорницом!

Господе, ја немам ништа
Изгубила сам све
Оца, мужа и сина
А туђа нога мојим царством гази
Моја црквена звона од данас су нема
Где код да кренем, тежак усуд носим
У мојим сновима
Под дрхтавим светлом воштанице
Мртвог ми Лазара
Гаврани разносе
Немо је моје Маричко коло
А од расцветалих божура
И проливене крви
Црвено Косово поље
Док са Истока
Млад и моћан султан
С коњицом креће да посеје смрт
У царској лаври, од мене далеко
Мог’ маленог сина
Уснулог у вечност
Грли и чува Хиландарски врт!

Господе, зовем се Јефимија
Мој дом је пуста Србија
И манастир Љубостија
Убога сам монахиња
Што са собом носи
Само крст и ризу
И што златни везак везе
Ћириличним писмом
На црвеној свили
Што моли за милост
Клечећ’ пред султана
Да нам помилује децу
И од смрти спаси
Младе царевиће
Вука и Стефана!

ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ

Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада
Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу
А, бескућник на клупи, држи у рукама
Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ
Бојим се да је глупо да ти објашњавам
Јер, то је као кад верник објашњава невернику Бога
Зашто се поново враћам Француском улицом
Са рукама у џеповима коцкастог капута
И хекланом беретком на глави
Као распуштени легионар
Који оставља ратиште, а остаје веран домовини
Видиш, ниси ме могао отерати
Остао си запетљан у једној црној коврџи
Која ми несташно пада на чело и покрива боре
Док се саплићем о попадано кестење у парку
На Студентском тргу
Ту сам, на истој адреси, још живим и певам
Упркос три урагана која су ме снашла
И поплавама које су ме избациле
Иако је код мене један кофер стално спакован
Ја сам твој Леси који се враћа кући
Који је преживео Царства
Републике и два светска рата
Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш
Само се правим блесава
Пристајем и дајем ти предност
А, веруј ми, било би боље
Да си помогао да лакше умрем
И био последњи, који ми је склопио очи
Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела
Монтан, Азнавур, Беко
Први и други Шостаковичев валцер
Цигане, виолине…
Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем
Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг
Децу која се санкају крај Карловог моста
И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе
На дрвеном ормару моје мајке
Знам да си прижељкивао да одем прва
А, ја сам одувек била добар ђак и читала између редова
Баш зато, ако некад пожелиш да се вратиш
И дођеш на Фијесту
Где ћу као примадона у опери певати “Аиду”
А, ти седeти у првом реду позоришта
Као усамљени старац од осамдесет лета
Који кришом пожели да вози тротинет
И сам себи ставља лисице на руке
Молим те, послушај ме, бар’ једном у животу
И опрости, заиста опрости, ако сметам
Ако мене питаш, не могу да прeћутим
Да је наша љубав била историјска!

ЖАР ПТИЦА

Боле ме твоје сузе. Огледало патње.
Под ногама барице туге
Нигде не видим трагове дуге
Тешко, претешко бреме носим.

Руке од камена, туробно време
С муком се вучем
Подне. Жар птица на прагу дрема
Киша се претвара у слапове, ветар фијуче.

Твоја два ока. Црна од просутог мастила
Поглед. Доњи ред зуба.
Тешим те, за руку држим
Туга, туга, туга…

Ћутим, а знам да осећаш
Трнце низ леђа, нелагоду
Ударе грома. Непогоду.
Уместо бајке за – Лаку ноћ!

Не плачи! Јако ме стисни.
У срце смести. Ту ћу да ноћим.
Погледај! Из гнезда полеће птица
И светли трагом, блистајућим!

ЗА БЕЗИМЕНОГ

Волела сам те, ко што се воле хрти
Што вуку санке у даљини
Joш ме и данас памте
Они што пију у твојој близини!

Ми барем знамо, шта су сонети
Метрички стихови и ноћи будне
Ми што љубисмо у пуној крчми
Пијане песнике и жене блудне!

Да л’ те још увек као некад
У сутон меки, далеки, плави
Уместо мојих прстију танких
Зов туђе љубави мами?

И да ли јутром, једва чујно
На струни лабавој што се њише
И што трепери ко сува грана
Запева гладна птица у зору
Од чијег гласа, нежно задрхти
Хајдучка чесма у гори сама?

ТАЈНА ЋИЛИБАРСКЕ СОБЕ

Kћери моја црноока,
принцезо моја Грузијска,
сањиви цвете што се стидљиво отвараш
и шириш танане ручице
којим би свет да загрлиш!
Куда си кренула, детенце моје мило,
када је још рано,
петлови спавају, шакали спавају,
брезе и јабланови спавају?
Спава и старац бескућник
крај препуног контејнера,
а своју територију оградио је
празним флашама Тројка вотке,
које су му једино грејање.

Запамти, детенце моје,
њему сам дала триста рубаља,
зове се Никита,
из Владивостока је,
у глави има неколико зуба,
дугачку сиву браду,
неплаћене дугове
и диплому из рударства!
Пре много година,
жену и децу су му убили
у сибирском гулагу,
а тиме су убили и све у њему,
од тада је његов живот
један огроман бувљак
на коме је све на распродају.

Kћери моја црноока,
принцезо моја Грузијска,
русалко нежна,
напречац изникла,
што си зачарала
младог косца Василија!
Куда си кренула, детенце моје мило,
у сурови свет
где млади ђаволи царују,
а непослушне људе вежу за дрво
и ожиљке им наносе
по хладноћи која никоме не смета?
Ево, открићу ти тајну ћилибарске собе,
мада осећам неспокој
силазећи клизавом низбрдицом,
неочишћеном од јучерашњег снега!

Твој отац је Грузин
из околине Тбилисија,
тачније са обронака Кавказа
и као студент био је осуђен
на десет месеци затвора
јер није волео комунисте.
Умео је да слије литар вотке
у суво грло,
а да му се не примети
и сањао је да му народ
једном подигне статуу у бронзи
у самом центру града.

Kћери моја црноока,
принцезо моја Грузијска,
што би реку да препливаш,
обале њене осмехом да премостиш,
што би све и одмах!
Куда си кренула, детенце моје мило,
када још није свануло,
мрак је и не назире се крај пута,
не видим трага дуги?
Једино видим кишу
заробљену у временској капсули
и пљусак осећам
по голој кожи,
свуда наоколо су вештачка језера
и лепо уређени паркови,
згодне оазе за прогонство
оних који са тугом другују
и сањају мирисне букете лаванде.

Јер твој отац је Грузин,
он се увек прекрсти
када прође крај цркве,
макар са друге стране улице,
на којој бакице на картонским тезгама
продају семенке на чашу,
и свашта-нешто још,
а девојке из Казахстана нуде своје тело,
улазећи у скупе аутомобиле
тамних стакала,
а ноћу плешу за џепарац,
не слутећи да су погођене фазанке
које су упале у затровани извор
напудерисаних „владара Истока“.

Весна Радовић рођена је 31.12.1966. године у Херцег Новом. Фармацеут је, специјалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник. Живи и ради у Београду.
Објавила је неколико збирки поезије: Чувари душе, Гора изнад мора, Несаница, Искласале речи, Име на води, Трагови белог медведа, На чају код Љиље Брик, и избор песама Чувари душе.
У издању ИП „Просвета“ а.д. Београд, објавила је роман Фирентински шал, 2016.године, чије издање је поновљено 2017.године. Једно време водила је књижевну заједницу у кући Ива Андрића у Херцег Новом. Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе. Песме су јој превођене на италијански језик. Објављује поезију у више часописа. Заступљена је у зборницима и домаћим антологијама. Добитница је великог броја књижевних награда.