Најбољи изданци моје генерације умиру,
много прије него што им је вријеме за умирање,
умиру по својим напуштеним страћарама,
у својим вилама, у својим дворцима,
по хотелским собама – баш као Морисон,
умиру од овердоза, од меланхолије, од туге,
од носталгије, од самоће, од рака,
од метка, од ужета, од сиде,
од примитивизма, од неонацизма, од глупости,
од прошлости, од садашњости
виђам своје старе другове повремено,
бивше чираше, бивше алкохоличаре, беспосличаре,
тезгаре, шљакају за минималац, ринтају у ритама,
бјеже одавде, одлазе, враћају се, бивши другови,
на старим фоткама из дјетињства
очи им сијају невиним сјајем,
на старим фоткама буље у сунце и жмиркају
и виђам неку нову дјецу што су нам преотела игралишта
безобразно сједе на клупама
на којима су још урезана наша имена
и гледају нас с презиром
сматрајући своју младост недостижном
а виђао сам дјецу што су одрастала по склоништима,
по подрумима, по прихватилиштима Црвеног Крста,
по јавним кухињама, уз саму линију фронта,
скупљали чахуре од метака и испаљене „зоље“
исто као што су некад скупљали сличице фудбалера
и стрипове о Загору и Дилан Догу.