Алекса Јанковић: Пјесме (избор)

Алекса Јанковић: Пјесме (избор)

Уплашена Lacrimosa

,, Кад год сретнеш жену која плаче,
Приђи јој. То је моја драга. ‘’
М.Б.

Остао јој је још океан
Кад је исплакала два мора.
Мрзила је своја сузе више од пост-менструалног стреса
и мрака.
Није знала: мало је душе да се мрзи вода.

Чекао сам је на ушћу
С букетом ријечи:
,,Душо, све ћу Дрине да исправим,
И све Босне да заратим,
И све Јадране да осљепим,
И сва Црна мора да избјелим

да тебе утјешим.
Не, није важно,
кад се ватра замјени
и кад се нешто угаси
и кад се неко удави,
твоја вода све поправи.’’

Хтјела је све к’о воду
да поједностави.
Да је и лажем ако треба
и причам како су јој све ријеке пловне…

Не, није знала:
Мало је душе да се мрзи вода
чак и да се срце покваси,
и да те киша угаси,
По сузама мора да се хода.

Босански врисак

Обучен у поноћ,
Пио сам цијелу ноћ.
Пиво.
Катран.
Очи.
Вриштао сам
негдје доље гдје
се вода с зором среће:
‘’Дођи, дођи!’’

Уплашено камење се крило
од клупских штикли.
Ноћобдије су рушиле јавно добро.

‘’О мој побро…’’
Кочић је шапутао с Мањаче.
‘’Врати се кући!’’
У потпису,
смреке с Лисине.
Пинеална жљезда пали
Заставу носталгије,
газим ћик из досаде!
Највећа битанга с улице
благосиља моје отрове,
Бебек ме подсјећа
на крвави сјај:

‘’Никад се нећу вратити,
у свој родни крај!’’

Јен’, два! Јен’, два!

Чаша нема дна.
Небо се никад не затвара
на минус 21 целзијуса.

Ходамо с намјером
да стигнемо до краја.
‘’Ша ла лај ла ла!’’

Неки Хрват крије неко
Велико, згоропадно ‘’У’’ под леђима,
спотиче га addidas четник –
на курцу му тетоважа
‘’Велика Србија’’
Око шупка: ‘’Од сад и за 10 долара!’’
На раскршћу Петра Првог
и Маслеше Веселина,
неком муслиману
пресуди ћирилица.

Газимо по љусци
рата малограђана
ја и још два човјека…

има још до прољећа.

Јен’, два! Јен’, два!

У маршу су звијезде
и још дван’ес ракија
прије починка.
Жарко без имена
ме обавјештава:

‘’Овај град има очи Београда,
и дупе Стаљинграда’’

Ако овако наставимо
стићемо и до Јајца
на једно брзинско код Марина.
Ајде! Ајде!
Има мјесто гдје Врбас
признаје да је притока.
Има мрака да нас још скрије
од лупежа и звиждука.

Јен’, два! Јен’, два!

Јутро нас враћа на тачку без повратка.
Има још шансе
да се све ово преспава.

Жртва

Био си ми лудак без срца,
Крвави странац сав од тјела.
Сад си крилат од новости
и мртвац од папира.
И пишу. Пишу по теби.
Пишу штагод им падне на памет.

Откуд твоја сјенка сад иза мене,
а чинило се да свјетлост бацам?
Пао си као љетна киша. Одједном.
Без упозорења.
Је л’ те ико питао да постанеш жртва?

Постоје врата за мртве.
Постоји и храна што им се оставља.
Има окус правде и урлика што криве.
Обећали су ти вјечност, сад бацају ти мрве.
Сахране се само праве за живе.

Јеби ме

О јеби ме душо,
посегни за мојим
крутим затвором,
окрутном жељом те вјерим,
качи је о прст ко напрстак.
Зашији моје рупе,
да никуд не процурим.

Јеби ме да не полудим,
од самоће,
јеби ме док не пропљујем
по теби и цвијећу што ми се нуди.
Не води љубав,
и не изводи.
Одвешћеш је од мене.
Остаће само ватра без жара
трпиће ме само твој срам.

Ја нећу да будем сам.

Одлазак

Од ћалета сам насљедио
Капут и рокенрол.

Од мајке,
Љубав и тужне очи.

А пут ми се сам указ’о,
К’о сненом пророку
Божанско обећање.

1 thoughts on “Алекса Јанковић: Пјесме (избор)

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *