Александар Македонски је дошао у једну удаљену, богату афричку провинцију. Мјештани му изађоше у сусрет и изнесоше посуде пуне златних јабука и другог воћа. “Једете ли ви ово?”, упита Александар, “нисам дошао да видим ваша богатства, него да научим ваше обичаје.” Потом га одведоше на трг, гдје се у том часу налазио њихов краљ, у улози судије.
Иступио је један грађанин и рекао: “Краљу, управо купих од овог човјека један џак пун пљеве и нађох у њему немало благо. Пљева је моја али не и злато, а овај човјек неће да га узме натраг. Реци му, о краљу, јер његово је.”
И његов супарник, такође грађанин тог мјеста, одговори: “Ти се плашиш нешто неправедно да задржиш, а ја не треба да се плашим тако нешто од тебе да узмем? Продао сам ти тај џак са свиме што је у њему, задржи, твоје је. Реци му, о краљу.”
Краљ је упитао првог грађанина има ли сина. Он је кратко одговорио да има. Питао је другог има ли кћерку. И његов одговор је био потврдан. “Поштено”, рече краљ, “обојица сте праведни људи, вјенчајте вашу дјецу и дајте им нађено благо у мираз; то је моја одлука”.
Александар се изненади када је чуо пресуду. “Јесам ли неправедно пресудио”, упита краљ далеке земље, “да се тако изненадиш?”
– “Нипошто”, одговори Александар, “али у нашој земљи би се другачије судило.”
– “А како то?” питао је афрички краљ.
– “Обје странке”, рече Александар, “губе главу и благо иде у краљеве руке.”
Краљ пљесну рукама и упита: “А сија ли код вас сунце, и пушта ли небо још увијек на вас кишу?” Александар одговори потврдно. “Тако и треба”, наставио је, “због невиних животиња које живе у вашој земљи, јер над таквим људима нити сунце треба да сја, нити небо да киши.”
Превео с њемачког
Виктор Мармилић