Прворијек Стенлија Шугића

Прворијек Стенлија Шугића

БИЈЕГ

Истресао бих шапатом нечисте мисли около
садећи сјеме мојих илузија на санти леда,
крио бих се иза сунчевих зрака.
Пјевао бих ништавилу,
својој боли,
никоме!
Прихватајући истину,
вирио бих понекад иза руба ничега
сакупљајући фрагменте изгубљеног себе,
склапајући исте без реда и правила
крио бих се иза свог одраза у тами.
Враћао бих се,
да украдем тренутак од себе
за нови циклус безнађа.

ДРУЖЕЊЕ У ЈЕДНО

Не, не сједим ја сам зато што никога нема поред мене,
оставио сам то празно мјесто за столом да се сјећам…
Навукао сам и залихе мисли да се храним њима,
хедонистички, манирима изјелице!
Не, ја нисам оставио ту празну столицу да чезне за тобом!
И када први јутарњи зрак сунца падне преко руба зјенице моје
знаћу, вријеме је да кренем тражити смисао ове приче.
Не, нема потребе да трошиш своју снагу у мом рату,
читаоче намјерниче (надахнућа мог) одустани већ сада,
сунце неће још дуго на хоризонт!

САМОЋА

Он је био чудак.
Окружен људима, а увијек сам,
У мислима међу облацима.
Тешко схватљив,
чудак!
Он је био ту, ненаметљив.
Себи свој, за другога у бој,
Није зазирао од боли.
Није било црнила.
Корак по корак,
Тражио је смисао свога бића,
Тај чудак био је задовољан собом.
Није бјежао од самоће.
Умро је сам.

MORTEM III

Кад човјек почне да замире
полако му се душа на починак спрема,
та проклета душа,
на тај далеки пут,
само што није.
Не треба да те буде страх!
У тој равнотежи замисли одраз,
не одраз лица свога, већ живота,
када умреш,
тада се родиш.
Кад спустиш капке своје шкриње
у тој тами замисли пут
знаш да се на крају истог налази одговор,
корачај,
не осврћи се,
корачај.
Не треба да те буде страх!
у тој равнотежи замисли радост
кад престанеш чека те туга.
Одспавај мало…
Пробудићеш се када дође твој ред.

БИЈЕГ II

Вратио сам се кући да у тишини своје собе сједим,
непомично,
прљав од тумарања пречицама несталог пута
док у глави одзвањају те проклете двије ријечи.
Остао је ехо у тами моје љуштуре укроћен границама,
крик моје душе,
смишљајући пут вани.
Спремио сам сузу на пут низ поноре лица мог,
наставио сам да сједим.
Мрак у мојим очима већ се одавно спустио.
Корак уназад је одвећ запетљан корак унапријед,
натопљен сузама,
изгубљен,
Нисам престао да тражим.
Слика на зиду непрестано прича са мном
док већ дуго, тупо зурим у празно.
Истреса сваку своју ријеч у амбис моје душе
уклапајући у смисао двије ријечи,
изблиједели лик особе,
непредвидљив.
Скупа дочекујемо освит новог дана,
са полупразним гријехом у рукама болним.
Откриј ми, сјенко, рађање своје из једне искре свјетлости,
чувај ми леђа кад се роди Сунце,
корак уназад је одвећ запетљан корак унапријед,
натопљен сузама,
На том путу!

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *