ДАРИО
прва асоцијација на њу су ми љето, гитара и хлад. благи вјетар.
највише су нас везале неке ситне поруке, обостране, које су нам тад јако значиле.
њој је сметала вјероисповијест. ироније ли, у шали сам је запросио. кад ме је одбила, скочио сам у бунар.
нисмо пуно тога прошли заједно, али зближило нас је нешто. не знам, назваћу то нешто, што би ти рекла, заједничке боли.
плакала је због мене и плакао сам због ње. подсјећа ме на ремаркову патрицију из „три ратна друга“, мада јој то никад нећу рећи.
волим је.
ХАРУХИ СУЗУМИЈА И ЧАРОБНЕ СВИЈЕЋЕ
анђела има став попут стијене и срце као живо блато
миљана има компликовану косу због које јој се коврџају мисли
марина је пацифик: древна и дубока.
чини ми се вољела сам их прије него што сам их упознала.
када сам у сеоској цркви палила свијеће
давно давно у неком прошлом животу
(док сам још била дјевојчица
исувише бујне маште да не бих била усамљена)
палила сам упркос пријекорима родитеља
само једну свијећу за мртве
и то увијек за мртваца кога никада нисам упознала
(али страшно сам вољела мит о њему).
другу свијећу сам палила за жеље
а имала сам само једну жељу
коју сам изнова и изнова понављала
да бог не би случајно заборавио.
међутим бог је био далеко на ко зна којој планети
и ко зна колико је требало свјетлосних година
па да жеље најзад стигну до њега
(харухи сузумија је израчунала најмање 16 година
под условом да путују брзином свјетлости).
сигурна сам
вољела сам их прије него што сам их упознала
хоћу рећи препознала
са златним крстовима око врата
о које се одбијала свјетлост пројектора
на часовима мме бошковић
док су брадати богови наших предака
дефиловали шареним слајдовима.
требало је поново учити о себи.
овај пут на француском.
али ја
ја више нисам та.
харухи се давно одселила са мог тврдог диска
покидане реликвије напуштене су заједно са домовином
ћушнуте у неку ладицу да скупљају прашину
служе тек да би моја мајка могла да каже
како их треба однијети златару на поправку.
то је ритуал који понавља већ годинама.
моји родитељи много воле ритуале
илузију да се ништа није промијенило.
све док једног тромог недјељног поподнева
моја мајка спремајући празнину коју сам оставила за собом
не налети на албум са фотографијама па уздахне
боже боже како су били мали као да је јуче било
а сад су већ велики како вријеме лети
она дивљакуша неће ни да се јави
а онај онај кô дивљи не да прићи својој мајци
рођеној мајци ех шта ти је живот.
ипак све то није разлог да се не радујем
жељама из дјетињства најзад оствареним
иако су добрано окасниле.
а кад све ово прође
остаће плавичасти подочњаци да свједоче о
свим пјесмама које смо из свег гласа пјевали до свитања
истим оним због којих су нас пријављивали надзорницима
јер поштен свијет није могао да спава од нас
и пар кила вишка да подсјећају
на све мраморне колаче поједене у два ујутру
послије којих су ме тешку и снену
по кишним ноћима
наши кабили и арапи толико пута
пратили до зграде
за сваки случај
да ме мрак не нападне не отме прогута
ко зна шта може да се деси.
никад оданијих пријатеља није било.
никад већих незнанаца није било.
ваљда смо се зато
и вољели толико.
ЧЕТ БЕЈКЕР, ВЕЧЕРАС, САМО ЗА МОЈЕ УШИ
док пијуцкам мате
гледам кроз умрљани прозор
овај јадни и тихи крај по којем се играју
вечерње сјенке умјесто дјеце
гдје су дјеца?
пола их зарађује хљеб у туђини
пола их се преобразило у
аутомеханичаре чистачице продавачице локалне кавгаџије пијанице
и ко зна каква још фантастична створења
шта ја радим овдје са својим аргентинским чајем
француским књигама и надареношћу за најбескорисније ствари?
само не поново у туђину не поново у туђину
завидим листовима што су се отргли од стабла
па плове по вјетру неспутани
е да сам морнар који има по једну драгу у свакој луци
а заљубљен само у море
да сам онај коме кад гледа заласке сунца тамо негдје
код Цејлона или Суматре
не недостаје нико и ништа
онај који само склопи очи и кроз запљускивање таласа
кликтање галебова и полагано љуљушкање брода
осјећа бесконачност
не мисли на живот на копну који иде својим током
на дјецу што одрастају без оца
на своје лучке драгане што примају тек пристигле морнаре
није важно бити ни први ни посљедњи
па чак ни једини
морнари то најбоље знају
јер познају море и његову варљивост
зар се у мору поред шкољки и рогатих риба које свијетле у мраку
не могу пронаћи и све могуће метафоре за живот?
али ја нисам тај тип морнара
па настављам да пијуцкам свој мате и мислим најнеобичније мисли
ево кад би сад само за моје очи цијењени свјетски лидери
направили прекрасан спектакл
у облику експлозије атомске бомбе
ја не бих ни трепнула
не зато што сам безосјећајна
већ зато што ревносно вјерујем у обнављање
макар се вратили као троноги киклопи
поред свих ужаса у свијету
како не бити оптимиста?
делиријум који у мени изазива матеин достигао је свој врхунац
баш кад је у позадини труба Чета Бејкера зацвиљела најтужнији соло
и подсјетила ме на нека страсна предвечерја с једном бившом љубави
због које и даље много патим
иако је уопште не волим
што ме не спречава да будем заљубљена
онако средњошколски занесено и глупо
јер у овом граду нема ништа друго да се ради
осим да се скидају звијезде с неба незахвалницима
и пије жерба мате
вечерас на небу нема звијезда
све сам их одавно скинула
тако да ћу бјесомучно да срчем мате у потрази за указањем
док не потрошим обје ове кутије што сам донијела из Француске
као поклон од мог пријатеља Сиријца
а кад и мате нестане
и остане само безвјездана тама
е онда ћу да се ухватим за главу и отплачем
и Француску и Босну и своју глупост заљубљене жене
кад сам тражила дјетету да ме воли
иако сам врло добро знала
да дјеца не знају ништа
баш ништа
осим да се играју
Владана Перлић (1995, Бања Лука) апсолвентица је на Одсјеку за француски језик и књижевност Филолошког факултета у Бањој Луци. Добитница је друге награде за најбољу необјављену прву књигу поезије у 2018. години на Фестивалу културе „Слово Горчина“ у Стоцу. Поезија јој је објављивана на порталима, у часописима и зборницима у региону и иностранству.