Прозор је био затворен, текла је киша, стакла су се знојила, и кад је Черпаков чујно уздахнуо од туге, из уста је потекла пара. Туга је била одасвудна, необјашњива као свака туга, кад човек не зна куда да се дене, шта да ради – да чита, или да игра шах са суседом, или да надене церадни огртач до пета, гумене чизме и да крене, некуда, дуж реке, да завири у шуму, али и тамо, знао је Черпаков, биће тужно, чак осиротело.
Мрзело га је да се спушта доле и да пали пећ, зато што су дрва била влажна, требало би их полити керозином, али керозин је у шупи, а до ње треба ићи по влажној трави, под кишом, Боље је лежати и не чинити ништа. Туговати, једном речи. Ионако је све код Черпакова у реду: он је на годишњем, жена је на послу, родитељи су му живи, син већ трећи сат јурца некуда улицом с дечацима, мачор спава прућен на отоману, набивши се међу јастуке, муве не зује. Тихо је. Али… навире туга.
А ваздух је овде друкчији, није као у граду, има укус дрвета. И вода је друкчија, без хлора, из артерских бунара, прозрачна и укусна.
Киша је престала, сунце је провирило на доксат, у његовом зраку је задрхтала златна прашина. Черпаков, са већ оседелом свиластом ћубицом, дубоко уздахну и осмехну се, зато што је осетио да је са овим сунцем савлађивао тугу. И какво је то осећање – туга? Какво је њено стање? Чудновато. Само што га је жигала душа, а сада је, као, све у реду.
Черпаков се, избројивши до три, оштро подиже, стари кревет шкрипну. Одједном лину мноштво намисли: да расцепа суве даске, да припреми цепке, да офарба терасу, да оде по хлеб у продавницу, да окопа земљу под новим жбунићима који су, попут снопова, изваљени иза куће у ишчекивању садње, напокон, да загреје супу и позове сина на обед…
На станици су зидали нову платформу, тамо су лежали тешки бетонски блокови. Черпаков, ускорамен, с дугим рукама, осмехивао се непознато чему, бодро корачао поред тих блокова. А зашто се не осмехнути: за пола године Черпакову ће нашити звездицу више, биће потпуковник, и плату ће му повећати, купиће грађу, завршиће кујну, сад на тераси спремају, мириси хране лебде по читавој кући! Није ли тако, друже мајоре?
Баш тако! Све је испало добро. Чак је занимљиво, откуда такав мир у души? Као да има богзна чему да се радује. Жена би морала на операцију, због ногу, њој се вене, знате, не допадају, дебеле су и плаве се испод чарапа. Нека је. Главно да буде задовољна. Отац се, тамо, маје са матером. Њен притисак скаче на двеста. Све јој се таласа пред очима, као да је на мору, како је уопште с таквим притиском могуће живети? Син је завршио разред са све самим двојкама. Рођака је пропала на институту. Брат је слупао ауто, моли да му се позајми хиљадарка. А Черпакову је том хиљадарком, и још једном, са осталим “цурицама”, како је, понекад, називао паре, и сам хтео да купи “Жигули”. Оца је, као ратног ветерана, уписао, за пензију. Чему, уопште, да се радује? Али је у души ведро. Гле: сунце блиста у барици!
Граде, граде уоколо! Ево и нову платформу ће начинити. Одједном се Черпаков заустави и оштро се намршти. Крај једно шкрбавог бетонског блока угледао је мртву ласту. Она је лежала у барици с неприродно истегнутим дугим и оштрим крилом. И сва је она, мрачна, била некако уоштрена, као стрела.
Много мисли о ластама одједном се проне у Черпаковљевој глави. Он се сети полусрушене сеоске цркве, где су под стрехом, изнад олтара од глине, ласте вајала гнезда, прелепа, као лоптице гнезда, и, што је главно, чврста. Кад се Черпаков примицао, као да пузи, по избочинама на белом зиду према тим гнездима, дуго није могао да их од зида одлепи, али би их ипак откидао. А чему то? Сада је то могао да се запита, а онда? Онда га је веселило и то што је пузио по стрмом зиду, чини се, опкладе ради.
Оштрокрила црна ласта лежала је без покрета крај бетонског блока, лежала је у бари, у сенци.
Увече су сељаци, у капама, с гуњевима, у ваљенкама, гледали у небо, седели крај изби, посматрајући ласте. За њих, памтио је Черпаков, ласте су биле питање временских прилика, родне године, уопште, нешто скоро свето, као анђели.
– Види! – забадао је некакав старац квргави прст у небо – Високо лети: дакле, сутра ћемо кости огрејати!
Да буде столар, као његов отац, Черпаков није хтео, стално се некуда пентрао, или однекуда скакао, и тако су га у селу и прозвали “пилот”. Потом је често навраћао, у униформи: плави запучци, плави колир блузе.
– Па, како је тамо на небу? – питали су га старци.
– Није лоше! – прилично бодро је одговарао Черпаков, потискујући, изнутра, збуњеност због онога што себи дозвољава, јер на небу никада није ни био, чак, на своју срамоту, није летео ни цивилним ваздухопловством.
Но у запучке, Черпаков је убацивао летачке “птичице”, без црвене звездице, како би требало да буде код техничких лица, у средини између два златаста крилашца. Па и према техници Черпаков није имао апсолутно никакав однос, зато што је био заменик политичког. Због тога је и био уских рамена, а прстију на рукама – танких.
И опет Черпакова спопаде туга. Како га често спопада такво стање! Па шта је то, напокон?
Као да је све у реду: краставци се под кошуљицом стално надувају, одличне су сорте, немачке, заборавио им је име; постаће за поле године потпуковник, и то у тридесет седмој години! Шта рећи?
Одседеће и до дужности пуковника. Биће Черпаков пуковник. А потом, видиш ли, и генерал – златасти ширити, рујни опшив!
При помисли на опшиве Черпаков се због нечега поново растужи. И шта с тим? Замисли, нараменице! А ласта, уоштрена ласта, као стрела, пуштена из детињства, лежала је без даха у бари крај бетонског блока. Жао му је, веома му је жао.
Никада с Черпаковим до сада није испало да се тако раслаби, чак се и суза по образу скотрљала. Черпаков се бојажљиво осврте: не прати ли га ко погледом, нема ли радозналаца? Никога у близини није било, само је, на супротној платформи, неколико жена очекивало трамвај.
Одакле та туга?! Опет се навалила. А све је код Черпакова у животу испало добро, глатко: школа, комсомол, студије, партија, чинови, звања. Све без задршки, чак и с прескакањем задатих рокова! Као да Черпаков у себи није примећивао никакву нарочиту вредност, а ево како је све у животу испало ваљано, и тек ће.
Међутим, туга гризе, ђаво да је носи! Као да је животни смер тачан, а тачке ослонца нема, није, ваљда, све као у ове ластице?! Черпаков се ужасну те помисли, погледа у небо – тамо је светлило сунце. И Черпаков се осмехну, са олакшањем уздахну, зато што је туга почела да попушта, а њено место је заузимала незнано одакле нарастајућа радост.
Черпаков стидљиво кљуном чизме шутну ласту под бетонски блок, и даље, још једним ударцем, да се не види.
Превео са руског:
Владимир Јагличић
Јуриј Кувалдин родио се 1946. године у Москви. Завршио је филолошки факултет 1970. године, радио у фабрици, на телевизији, као таксиста, затим као новинар. Аутор је књига прозе „Улица Мандељштама“ (1989), „Философија туге“ (1990), „Избица на јелки“ (1993), „Тако је говорио Заратустра“ (1994). Оснивач је и главни уредник часописа „Наша улица“, као и издавачке куће „Књижевни врт“.