ПОЗОРИШТЕ
Не знам како да ти кажем, да је синоћ улица,
у облацима пепелним, позорницом постала.
Сцена се у тмини, уз трепераво свјетло, тек назирала.
глумци попут далеких и варљивих сјена, лица…
Далеке куће, дворишта, вртови, гране, скупа сви
чинише стару, трошну и изблиједјелу сценографију.
А они су изашли и играли своју чудну, наивну драму.
Чуо се уздах, вапај, чули се срећа и смијех.
Заиста не знам. Долазили су, мијешали се, одлазили.
И била је то изведба тужна и предивна,
И дошла је, Боже мој! Дошла је Ноћ, док су наступали.
Дошла је – мој Боже! – и спустила своје црне завјесе.
ПОСЉЕДЊА БАЈКА
Путем лагано, лагано дошла је руља,
принцезе, сирене, јахачи
на коњима, краљеви из далеких земаља.
Врзмали се око бакиног кревета,
између пара блиједих, за упокојене, свијећа,
и као појци појали пјесму и чинили нешто
али није било нити једног,
који би из љубави и милости
за њу убио змаја и огра
да јој донесе воду бесмртности.
Гледао сам мајку како клечи,
хладних кољена.
У једном трену, изнад нас,
чу се лепет крила Арханђела…
LACRIMAE RERUM*
Несрећнице! Уџерица уклета је наша
љепотом твојом тугаљивом!
На зидовима, у огледалима, под иконом,
увијек нешто од красоте твоје остаје.
Нешто попут мириса, протеже се
и плави уџерицу сироту
попут духа, замућеног и нематеријалног,
што пролази свуда и њежно дотиче све.
Док напољу, тешки пљусак, монотони,
кров туче наш, унутра заједно све
ствари што рука их твоја посвети
жалопојку своју почињу…
Из угла, заборава сапутник,
омиљени наш сат стари
времена и година казивач, плаче,
док куца полако, језиво нариче…
* Lacrimae rerum је латинска фраза из Вергилијеве Енеиде. Преводи се као „сузе (за) ствариˮ.
Препјевао са грчког:
Жељко Џафић
Ламброс Порфирас је псеудоним грчког пjесника Димитриоса Сипсомоса (1879–1932) познатог по благој и њежној књижевној природи. Његове пјесме су биле инспирација грчким композиторима и преведене су на многе стране језике.