Негде када су по српским градовима почеле летети бронзане главе Тита и других ослободилаца, у запећак је гурнут Оскар Давичо. Троструки добитник НИН-ове награде (само он!) није више био подобан, његова социјално ангажована сабрана дела гурнута су на дно породичних библиотека. Можда је у читанкама преживело тек оно “Ој, Србијо, међу бунама, међу народима”?
А то надреалиста, најмлађи и можда најнадаренији међу плејадом која се појавила између два светска рата на југословенској, па и на европској књижевној сцени, није заслужио.
Требало би више и да га се сећа његов Шабац, где је 18. јануара 1909. рођен, у јеврејској чиновничкој породици, где је завршио и основну школу. У шабачкој се вароши — а остало је о томе понешто и записано — зна да му је отац рано пригрлио социјализам, а још више се зна да му је мајка била једна од најлепших Шапчанки.
Није да му је сметао Шабац, напротив, само се у граничним пределима, како је писао, могао осећати тај Зов Непознатог.
“У четвртој години покушао сам први пут да побегнем од куће. Без пасоша, као и остали Шапчани. Али они су, кријумчарећи, пребацивали у Аустрију онај чувени дуван бајиновац и враћали се оданде са шољицама за српску кафу, лоптама или луткама за српску децу, модним журналима за српске госпојце и рецептима пролећне торте или хладног коха за маму. Не знам шта сам хтео да однесем, са чиме да дођем родитељима”, пише Давичо.
И други пут су га, срећом по југословенску књижевност, жандари вратили кући с границе.
У рату је стигао чак до Неготина, повлачећи се с породицом, после рата је уписао Шабачку гимназију, а потом и Прву београдску, одакле ће бити избачен због – атеизма. Онај важнији изам, надреализам, закачиће на Сорбони, где је две године студирао романистику.
“Знам ја и сад где се налази Сорбона. Ишао сам неколико пута до тог прастарог каменог здања, улазио у камено двориште, па чак и у учионице обложене храстовином или фрескама. Али пара сам имао само за два месеца”, написаће Давичо.
Диплому је стекао тамо где је било јефтиније, на Филозофском факултету у Београду, у Прву мушку ће се вратити кратко као професор књижевности, а онда ће велику, заједничку земљу упознати послом, од Шибеника до Бихаћа.
Рано ће постати члан Комунистичке партије Југославије, закачиће га и злогласни затвор у Сремској Митровици, а рат ће преживети као прави борац, прави песник, што је у то доба било једнако. Ухапшен је и интерниран у Борго Вал ди Таро у Италији, али је побегао и у Далмацији се прикључио Првој пролетерској дивизији. Прошао је кроз кланце и гудуре, кроз битке и кишу метака, радио у Пресбироу на Вису, учествовао у ослобођењу Београда, основао Тањуг, писао за Борбу и Глас, био, одмах по ослобођењу, први секретар Удружења књижевника Србије.
Године 1951. Давичо је изабран за дописног члана Југословенске академије знаности и умјетности. Наредне године објављује роман “Песма”, који говори о животу у окупираном Београду за време рата. Кроз лик Миће, главног лика романа, Давичо испитује моралне дилеме револуције и проблеме партијске дисциплине. За целокупно песништво је 1959. добио Змајеву награду. У јеку колонијалног ослобађања, Давичо путује по Африци, након чега објављује књигу путописа “Црно на бело” (1962).
Из Београда се, већ под старе дане, сели у Сарајево. Ипак, преминуће у Београду, 30. септембра 1989. Можда и боље, не дочекавши распад земље коју је толико волео.
Уломак из фељтона Највећи Шапчани преузет са портала www.nedjeljnik.rs.