Бог је последњи пут учинио чудо, раном зором, августа хиљаду деветсто седамдесет и осме, односно чудо за које се прочуло широм Таргу Муреша, а његов утицај је присутан до дана данашњег. Наравно постоје они који те догађаје не сматрају чудима, него просто прекршајем, други пак перверзијом, порнографијом, која није у складу ни са моралним нити са хигијенским прописима, али нажалост не постоји чудо које би нам свима, из сваке тачке гледишта, одговарало.
Цео случај почео је још пре пар лета, када је на једном тајном недељном часу веронауке пастор из Бранковенешти Муреша причао о Девици Марији. До тада мрље на лицу мале Дроце нису никога нарочито занимале, тј. не нарочито више од ушију Аладара Бота или од грбе друга наставника, али часни је толико ентузијастично причао и толико лепог рекао о Девици Марији, сачуваној од сваке мрље, да је Ана Варђаш која је од свих петака највише веровала у Добро и Зло, још у тој учионици почела да шапуће: „Дроца! Дроца! Дроца!“ Затим када су деца пуштена са илегалног часа веронауке, једна девојчица је држала своје џепно огледало из вашара, пред Дроциним ватреним пегицама, да би затим са тим истим огледалом вијали Дроцу, прво само кроз прашњаве улице парохије, а затим кроз цео шести, седми и осми разред, а некада и около каштела у Бранковенешту, у каштелу су сирочићи са Дауновим синдромом, месечева деца, приљубила лица уз прозорске решетке. И они су рикали „Дроља! Дроља! Дроца!“. До тада је Дроца већ испробала све што су бабе мумлале, прала је лице у течном ђубриву, јела је пресну свињску џигерицу, бацила је мачије канџе у камин и ћуреће јаје кувано у светој води, али најчешће је само плакала зато што се чудо ипак није догодило. Затим када је под иконом паписта, Девице сачуване од сваке мрље, румунски уназад изговарала Оченаш, сам Господ Бог јој је стао пред кревет, стргнуо са ње покривач и рекао јој само толико: дроља, није ни додао дроца, а она се уз дреку пробудила из кошмара, али није имала разлог зашто да прекине дреку, зато што је од истргнуте невиности њен прст био потпуно крвав као и чаршав међу ногама.
Првог Маја појавили су се Цигани, на великој пољани поставили су стрељане, рингишпиле и шећерне вуне. Владимир Армин, најстарији касапинов син, стао је под једну тополу, пијуцкао је пиво и посматрао Дроцу којој су пола сата биле затворене очи, на рингишпилу. Након десетог круга Дроца није више могла, имала је исти онај осећај као када је Господ Бог продро у њу, кренуло је негде у препонама, затим би јој кроз грло једним вриском одмах излетела душа. Тако да је одмах сишла са рингишпила, са вртоглавицом у цветној хаљини, дрхтећи пробила се кроз масу, назад у хлад, међу кочије и испрегнуте коње.
Владимир Армин је купио још једну флашу пива, папагај једне циганке извукао је папирић за њега. Још данас доживећеш велику срећу, то је било на папирићу, додуше на румунском, али Владимира то овај пут није занимало. Са шећерном вуном отишао је назад за девојком и само јој је рекао да ће још данас доживети велику срећу. Добро је знао о чему прича, наиме он је био председник жирија за лепотицу села, зато му није сметало што је Дроца шећерном вуном нахранила циганске коње. Увече у осам, разглас је позвао Дроцу на бину, она се радовала зато што је мислила да је добила на томболи, затим када се попела на бину трубачи су почели да свирају Дуж Мориша живи мој голуб, а Владимир Армин је венац за лепотицу села ставио девојци на главу. Они који су још били трезни, тапшали су, они који нису, ти су звиждањем одобравали одлуку жирија, али Фуфица је од свега само чула: „Дроца, дроца, дроцана! Међ’ ногама јој Гехана“. Облио је зној, толико да су се цветни дезени на хаљини залепили за њу, оцртали су јој струк, груди, као да се у хаљини бацила у Мориш. Пеге на лицу су јој гореле, у покислом цветном дезену сурвала се са бине, заборавила је чак и да венац са триста леа баци Владимир Армину у лице. Жене су просипале жуч, а мушкарци су је поливали пеном од пива али ни то није помогло. Дроца је дошла себи и почела да плаче тек онда када је мајка ту и тамо насмејано обухватила, повукла је иза штанда са роштиљем и због свих оних курвинских речи завалила јој два божија шамара.
Шта се тачно догодило ноћу под баштом каштела, то нико не зна, али након што је Дроца пљунула Владимиру Армину у лице, најстарији син касапина обесио се између две свиње у месари. Затим је исте те јесени пљунула у лице Валерији Пурцел, бригадирки, а следеће јесени Дороги Лајош, партијској повереници.
Једну од њих је Мориш избацио у Петељи, а друга је отпловила до турбине Таргу Муреша, али од горчине оба леша су била толико усахнула, као да су била потопљена у танин, а не у воду.
Није било истраге, није било шта истражити, али свака жена је знала кога треба послати на ломачу, зато што жене овакве ствари много боље знају од мушкараца.
Превела са мађарског: Мина Мастиловић