16.
Најлепши на црној земљи, суди,
Многи да су то баш коњаници,
Многи бродовље, или војници,
Но држим да нам је лепо оно
За чим се жуди.
То сваком може постати јасно:
Јер најлепша од свих смртних жена,
За најврснијег од људи, часног,
Узе оног што уништи Троју,
То би Хелена.
Киприда ју одведе у страну,
Отплови она, за Троју крете,
Напусти мужа, кад на брод стану
Већ заборави на драго дете,
На родитеље.
Јер Киприда с умом непомутним
Наум остварује одвећ лако;
То ме сада враћа натраг неком,
Анакторије се сећам, иако
Је сад далеко.
И радије бих њен чаробни ход
Гледала, И светлост како слика
Преко црта њеног лепог лица
Нег’ сјај свих Лидијских двоколица,
И оклопника.
31.
Чини се једнак да бозима бива
човек што сада насупрот ти седа,
из близине лик и глас мио гледа
и ослушкива.
Смех што је мио, тад мени занесе
срце са пести да ври у висину.
Видев те, глас мој се свеза. Тишину
он произнесе.
Језик се спетља, али нежне чари
по моме телу се расипљу свуда
уши ми брује, а око врлуда,
вид занемари;
Дрхтај ме свлада, и пот ми облива
читаво тело. Јер блеђа сам сада
нег жута трава, и себи, о јада,
крај наслућивам.
55.
Под земљом, без чежње, заборављена
од свију на земљи ти ћеш да лежиш,
Пијеријских ружа не хте да береш.
У Хаду ће између тамних сена
и твоја сенка да махнито бежи.
57.
Шта видиш у тој девојци са села,
И што баш она памет ти опчини,
Кад не зна дићи хаљине спрам тела,
Да се не вуку свуда по прашини?
58.
Дарове чувајте, децо, Муза које
Цвасти љубичица на уздарју носе,
Те лире што дају јасне мелодије.
Јер мекано више није тело моје,
Старост га савлада; моје црне косе
постадоше беле, као да су спране.
И срце ми већма тешко бреме поста,
Ни колена више не могу да носе,
Што некад у игри беху као лане.
И због стања овог сама жалим доста.
Но шта да се ради? Људски живот чини
Немогућним да се старим не постане.
Лепога Титона, нама прича оста,
Ружорука Ео страсти опчињене,
Свог љубљеног на крај света је одвела.
Док млад још је био, ал’ га време стиже,
Седа га је старост сасвим обузела,
Тог супруга смртног крај бесмртне жене.
Препјевао и биљешку сачинио:
Стефан Алидини
Ахајска песникиња Сапфо са острва Лезбоса и данас је једна од најславнијих песникиња света. О животу „десете Музе“ се не зна скоро ништа. Од бројних песама, некада разврстаних у девет књига, остали су само фрагменти, и тек неколико скоро целих песама. Па ипак, чак и на основу тих фрагмената, њена слава скоро миленијум и по не гасне, те је од Платона до Гетеа, Сапфина поезија читана, преводи се и тумачи. Њени музикални стихови испевани су у античким песничким облицима који немају своје еквиваленте у савременим језицима, а чињеница да нам је њена поезија доступна махом у фрагментима обично подразумева велику количину нагађања и попуњавања празнина.
У овом препеву доносимо само неколико фрагмената, прилагођених музици нашег уха, тако да до изражаја долази њена зачуђујућа модерност. 16. и 58. фрагмент заправо чине скоро довршене песме, и засновани су на преписима који су откривени у последњих петнаестак година.