Године 1989. направљен је и приказан слабо познат филм режисера Живорада Томића Диплома за смрт који је двије године прије тога режирао и филм Краљева завршница, такођер слабог одјека у југославенској и хрватској кинематографији. Диплома за смрт направљена је према истоименом роману писца Зорана Бручића. Узимајући у обзир вријеме у којему је настао филм те његову тематику, долазимо до неких запањујућих ствари. Филм Диплома за смрт припада неком типу жанровског гангстерског криминалистичког филма који у Југославији није био толико присутан, али чије се карактеристике могу пронаћи такођер у осамдесетим годинама, поглавито у филмском опусу Зорана Тадића (нпр. Ритам злочина, Сан о ружи, Човјек који је волио спроводе). Уз жанровску сличност (макар не и подударност) примјетна је и обрада сличне тематике – симптоми пропасти југославенског друштва, односно системске аномалије запажене највише на социоекономском плану – у времену обиљеженом инфлацијом, све јачим формирањем техноменаџерског слоја и продора приватно-корпоративних интереса. Док филмове Зорана Тадића знатно више обиљежавају психолошке игрице око којих се врти радња те које обликују главне ликове и мистична атмосфера типична за имитацију noir филма, у Дипломи за смрт Живорада Томића криминалност је скроз огољена, такорећи „пуштена с ланца“. Могло би се рећи као да је сâм крај осамдесетих доживио врхунац, ако не и своје надилажење, у том филму.
Тада своједобно критичари нису били превише склони Дипломи за смрт тврдећи да се у филму излаже оно чега нема код нас, односно оно што није присутно у нашем друштву. Скоро тридесет година касније врло је јасно да је то била илузија и самозаваравање. Само пар година послије управо је и кренуо процес легализиране пљачке друштвене имовине те формирање новонастајуће тајкунске олигархије повезане с већ постојећим подземљем. Главни протагонист филма Берислав Бобан, након што прими диплому из економије (чиме почиње филм), окреће се, заједно са својим пријатељем правником, криминалним радњама које ће на крају резултирати преузимањем једног локала за другим, а чији је стварни власник у Њемачкој који надзире рад фирми те убире од њих провизију. Стјецање фирми и попратни криминал са свим својим значајкама (рекетарење, пријетње, уцјене и сл.) у филму је приказано врло вјерно, а крај осликава сву биједу гангстерског живота – надобудном Бериславу Бобану дошао је главе много старији и искуснији криминалац, власник једног локала којег Бобан још није успио преузети. У чињеници да га је, у ситуацији отмице дјетета и изнуде, био присиљен убити његов први ортак и пријатељ, правник Никола Коларић садржана је сва морална трулеж криминалне елите, но исто тако и постојећег, као и надолазећег друштва.
Диплома за смрт заборављена је антиципација нашег времена јер је у том филму садржана и наша данашња стварност, оно што нам раде „иза леђа“ они који се неријетко кроз медије промовирају као подузетници, иноватори, пословни људи, мецене и сл. Овдје је дана слика у малом онога што ће ускоро постати ствар државне политике и тзв. „националних интереса“. Аутор романа Зоран Бручић тако је недавно написао наставак – 25 година послије – Диплома за смрт, роман у три дијела. Вјерујем да је тај наставак поткрјепа онога већ реченога и приказанога, а толико занемареног и незапаженог. Није Диплома за смрт једина у томе – покушаји ноир филмова Зорана Тадића те његова комбинација психолошких и уже криминалистичких мотива с циљем раскринкавања друштвених аномалија такођер представља антиципације, једино што су његови филмови ипак познатији, а и не носе са собом толико отворену искреност – не само о ономе што јест, него и ономе што долази, а већ је садржано, онако подмукло, у овоме што живимо. Зато и роман и филм Диплома за смрт заслужују пуно значајније мјесто него што је то тренутно случај.
Карло Јурак рођен је 1992. године у Загребу гдје живи и ради. Магистар филозофије и лингвистике, тренутно докторанд на Одсјеку за повијест Филозофског факултета у Загребу. Истраживач у Архиву Срба у Хрватској.