стари капут нова кућа
сетио сам се у орману у тамном кутку
где сам мислио да се скривају
деца културе и уметности
висио је стари капут
размишљао сам да га огрнем
да га скинем са вешала
да му очистим рукаве
ждрело и оковратник
да га у живот вратим
из једног џепа вирила је бела ружа
црни мој Господе не упири прстом
у моју кривицу
нисам крив што ноћ поскакује
из сваке закрпе
из сваке успомене
тешки су стројеви кројили оволику муку
у којој жигосан не знам
чији сам више
док сам из њега тресао прах
испадале су мрачне црквице са пуно
добрих иконица
мали несрећни црви
цвилење је са свих зидова
испуњавало моју душу
наказу која те је славила
као што нашим путевима фосфор прославља царевину
кроз прозоре су излетали
непослушни анђели на хиљаде
стрпљиво у уредном низу окретали су се орману
одшрафљивали дугмад капутову
мрсили се у рупама фино изгланцаним
из којих су нас гледали чувари филозофи
заљубљени црне аветиње
због којих сам непрекидно замишљен
сањам и данас капут
његов кашаљ који ме гуши
све уз зидове сиве можда златне
са крста ми се врабац кези
стари му је капут уместо гнезда
из којег слушам молитву
најправеднијег Патријарха
имао сам једно дрво
имао сам једно дрво
с вечери ми је у кућу уносило тајну
чекао сам сав у чежњи шта ће ми шапнути
за којом ћу се птицом винути
за којим ћу мравом киклопом
одбауљати најзад једном
у метафизику браве
са којом пчелом преноћити у завету
то ми је дрво значило све
летели смо у чамчићу
моје су му руке биле праведна весла
сву ноћ смо се пробијали од листа до листа
сваким сатком дрхтали у страшној одисеји
пред зору сам га враћао шуми
прелазили смо кришом дунав и воде
измицали вешто улицама секирама
чували непослушно благо
били две звери веће од златног кавеза
и тако годинама деценијама
неуморни читавог века
предавали се стрепњи и заблудама
бринули о пчелама и мравима
о птицама и круговима
од пре неког дана нема га више
не свраћа
не доноси лирске заповести
осећам нешто се страшно десило
тој доброј грани
а када буде дошло време
уморан од чежње да му се вратим
да се у његов преселим корен
и још једном кажем
: поведи ме са ових прозора из ових закрпа
из свих ненаписаних књига
да ти будем
: и мрав и пчела и птица
кад немам родитеља
у паризу
: тело као авет
свако је дрво уметник
једно артур рембо
у оклопу зимзеленом
друго несрећни франсоа вијон
у љубавном заносу заточен
заседе припрема
винограде ограђује
лудим балконима
у крошњи трећег са грана висе флауте
тмурне гневне бесомучне
поеме
пролазницима скачу на главе
усплахирени огласи о театру апсурда
могао би на сваком да предахнеш
да зађеш у сунчана читалишта има их
и тресу се оптерећена женским драгуљима
ова је авенија воћњак авај
истиче ноћ полако изгрева нови дан
на сатари као на лаути величанствено пева
преварант лопов зликовац нови порфирије
са новог завета не скида очи
и не хаје на маршала
на круну костур луја XVIII
и који ће му филип и француска
жив је и срећан док парице слаже
као свето лишће дрвећа
шанзелизеом
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.