Гордана Ласковић: ПАРАЗИТ

Јужнокорејски режисер Бонг Џунг-хоа (Bong Joon-ho) је на овогодишњем Међународном филмском фестивалу у Кану освојио Златну Палму за филм Паразит. На изненађење многих овај филм је успео да баци у сенку чак и Тарантинов филм Било једном у Холивуду (Once upon a time in Hollywood) за који су многи веровали да је ремек–дело. Последњих десетак година јужнокорејска кинeматографија је у успону, а можда чак и једна од водећих у свету. Заслуге припадају напоменутом режисеру који иза себе има сјајна остварења као што су Мајка и ледоломац, Домаћин, Окја (у продукцији Нетфликса), али и Сећање на убиство који је више пута проглашаван за један од најбољих филмова 2000-их година. Бонг Џунг-хоа је заслужено добио награду и на тај начин постао први који је своју земљу обрадовао Златном Палмом.

Паразит је филм којем можемо прићи из различитих углова, слојевит је, сложен и потребна је снажна аналитичка способност тумачења јер крије више значења. Уколико пођемо од жанровске одреднице схватићемо да је реч о комбинацији жанрова, условно речено – симбиози што је карактеристично за филмове са тих простора. Бонг Џунг-хоа је на фантастичан начин успео да кроз један филм реализује елементе социјалне драме, црног хумора, политичке сатире па чак и трилера, и на тај начин код гледалаца изазове буру емоција и мисли.

На тематском плану је у фокусу четворочлана породица која живи у предграђу Сеула у сутерену старе и трошне зграде, у нехуманим условима. Отац Ким Ки-таек је незапослен возач који са супругом и двоје одрасле деце склапа кутије за пицерије не би ли на тај начин зарадили. За интернет се сналазе тако што се пењу на WC шољу не би ли се конектовали на комшијски ви-фи, остављају отворене прозоре како би улична дератизација и дезинфекција решила и њихове проблеме са инсектима и паразитима који су им постали ноћна мора. Они живе један устаљен и тужан живот опијајући се, и који се своди на преживљавање и осмишљавање начина за бег из такве колотечине и беде. Прилика им се указује када Ки-ву, син Ким Ки-таека добија понуду за посао од свог пријатеља да подучава енглески језик девојчицу (Да-хје) из једне имућне породице, на шта он и пристаје. Кроз разговор са пријатељем сазнајемо за интелектуалне способности и ширину Ки-вуа који и поред свеопштих способности па чак и поштено одслуженог војног рока не успева да се упише на престижни корејски факултет. Дакле, гледаоцима овде постаје јасна социјална неправда и дисбаланс корејског друштва. Убрзо након ове сцене су присутна морална пропадања која током филма ескалирају и на крају потпуно нестају. Да би Ки-ву добио посао потребна му је диплома која ће потврдити да је студент. Сада се укључује и његова сестра Ки-јунг која се разуме у дигиталну уметност те му помаже да направе лажан документ – диплому. Породица га подржава у томе, сестра учествује, а отац и мајка (Чунг-сук) одобравају. Занимљиво је издвојити дијалог оца и сина пре него што ће овај кренути на интервју:

Сине, поносан сам на тебе!

Само сам иштампао документа, нешто раније.

Ова породица је идеална слика неидеалног времена и савршен пример друштвено маргинализованих људи који су спремни на све, не бирајући средства да се домогну новца. Данас људи знају цену свега, али не знају вредност ничега. (Слика Доријана Греја)

У другом плану је такође четворочлана породица, породица Парк која поседује огромно богатство и која је жртва америчке културе и начина живота. Они живе један растерећен живот, имају кућну помоћницу, личног возача и кућне љубимце који живе у кући. Отац (глава породице) је бизнисмен који искључиво новчано доприноси својој породици док је преокупација његове супруге усмерена ка деци. Ки-ву добија посао тутора енглеског језика и кроз разговор са госпођом Парк схвата да постоји могућност да се и остали чланови његове породице позиционирају у тој кући с обзиром на њихову лаковерност. Прво сестра која улази у улогу учитељице сликарства са посебним ”знањем” ликовне психологије, потом отац који постаје лични возач породице Парк, а на крају и мајка која замењује дугогодишњу кућну помоћницу ове имућне породице. Пропаст друштва и слика неолибералног капитализма који гаси сву људскост и моралност се крије у једној од кључних реченица у филму: У нашим годинама, у време када се на оглас за чувара пријављује по 500 људи с факултетским дипломама, сви у нашој породици су запослени. Породица Парк је задовољна начином на који њихова нова послуга обавља задатке с тим што господину Парк с времена на време засмета непријатан мирис који осети током вожње. Реч је наравно о непријатном мирису који се увукао у гардеробу, косу и кожу Ким Ки-таека – мирис социјално маргинализованих људи који живе на рубу егзистенције. На врло симболичан и крајње емотиван начин је аутор покушао да прикаже социјалне разлике које су евидентне на свим нивоима.

Поступак инфилтрирања осталих чланова у породицу Парк је сложен, духовит, а на моменте и нереалан. Кроз ове сцене се упознајемо са подмуклим, и у крајњу руку суровим начинима за борбу до циља. Занимљиво је упоредити односе чланова у обе породице. Као што сам напоменула, породица Парк живи растерећен, модеран живот. Њихови односи су хладни и сведени кроз материјалну комуникацију, док је породица Ким ипак блиска. Они међусобно сарађују, саосећају и заједно се труде да преобразе сопствене животе. Живот у сутеренском стану их је научио да се држе заједно, али и навео да не бирају средства до постизања жељених циљева.

Условно речено, први део филма садржи елементе социјалне драме и (црног) хумора док нам режисер у другом делу сервира елементе трилера који на моменте заиста досеже свој максимум. На овај начин гледалац доживљава осим транзиције жанрова и транзицију осећања и доживљаја што је карактеристично за јужнокорејску кинематографију. Резултат свега наведеног јесте потпуна пажња која траје читавих 130 минута.
Тренутак када се трилер као жанр увлачи у причу је када породица Парк одлази на камповање поводом прославе рођендана њиховог сина. Тада породица Ким одлучује да заузме њихову територију те да ноћ проведе у пространој кући у изобиљу хране и пића, али и да ужива у свим осталим бенефицијама које луксузна вила може да пружи. Ове сцене су поприлично мучне за гледање. Присутна је бахатост која се огледа кроз преједање и опијање што можемо сместити у гротескне оквире. Пијана Чунг-сук чак изговара: Ово је доказ колико доброг ти глума може донети., на шта се њен супруг надовезује: Глума је глума, али ова породица је тако лаковерна. Зар не? Госпођа је тако богата, али фина. Чунг-сук настaвља речима: Није ,богата али фина’ фина је јер је богата. Јасно? Још једном примећујемо искривљену слику стварности и породицу која је и поред привременог живота ,,на високој нози” у дубини душе несрећна, празна и напаћена па се самим тим намеће и питање: Да ли их комплекси чине несрећним или су несрећу створили комплекси? Телесна и примитивна задовољства прекида изненадна посета некадашње кућне помоћнице Мун-кванг која их моли да је пусте унутра, са причом да је нешто заборавила у подруму. Сада филм добија потпуно нове оквире, али и тонове који су тамнији, мрачнији и неочекивани, а гледалац сазнаје и да јужнокорејске виле врло често имају тајне бункере који служе за скривање уколико Северна Кореја нападне. Симболично нема шта.

Што се тиче одређених детаља који су ипак на крају веома важни да би филмско остварење било потпуно, попут сценографије, костима, саундтрек-а, ентеријера виле… апсолутно је све на завидном, врхунском нивоу. Евидентно је да су водили рачуна о свим сегментима и нису дозволили да дође до пропуста и грешака. Што се тиче завршетка филма, многе ће збунити крај јер нема холивудски ди енд, али управо у томе се и крије величина Паразита. Од социјалне драме, преко црног хумора који прераста у трилер, на моменте и у хорор је довело до тога да овај филм има емотивно-потресни завршетак јер све оно што претходно видите тешко да може да има другачији крај – У ову слику, уклапам ли се ја?

Оно што је Бонг Џу-хоа осликао немогуће је непрепознати у реалном животу и након одгледаног филма. Сви смо ми паразити којима ни дезифенкција, а ни дератизација с почетка филма не помаже да не наставимо да се размножавамо.