РЕКА КОЈА ПРОТИЧЕ КРОЗ ГРАД
Река која протиче кроз град није она иста
која из њега излази, не можеш да препознаш ту реку,
обале су без шминке и равних зидова, само безбрижни пецарош зна
где се деде вечерњи кеј препун шетача, и да загрљај мостова
попушта већ иза окуке после шевара, после понад воде сморених врба,
није иста река, премудри је то рекао пре много векова,
не понавља се вода у тами и вода коју шамара летње сунце,
Сена у коју је скочио велики песник разликује се од Сене
отежале за горко безнађе утопљеника, крива је без кривице,
нема више невиност нехајне воде, и сетио сам се да
ни Дунав није исти код Старе Паланке од кад се Сава Матао
није вратио, Сава Матао диван снажан младић који је препливавао
ко од шале тамо где је Дунав најшири, није се вратио преварен
сопственом снагом, опчињен плаветнилом понад воде које и данас
спашавају еколози, река не опрашта наметнуту судбину реке која одузима дах,
никоме не опрашта, јер река која се врпољи на песковитој обали
и милује прстиће заиграној девојчици, уз кофицу и лопатица,
није она иста која прескаче обале, којој дивљају таласи
преко незаштићеног жита, премудри није рекао да река
пред нашим очима није она која се вртложи у нашим сновима,
а знао сам за ту реку која је текла из једног сна у други,
тaјанствено прескачући будне обале, чији немир и месечину
свакако пре много година, пре много година…
ПОДЗЕМНЕ ВОДЕ
Питома звер испод стена спава,
да смо у бајци песник би написао:
успавани змај склупчан око свог охладнелог срца мирује,
нема грешке у дизајну,
безбрижни смо док мајско сунце вида нашу тугу,
док нам поглед не привуче бунар иза куће
и оданде потмула тишина, претња која се прикрада,
чврсто тло лежи на води,
опомиње да ходимо смерно,
да радост разговора извлачи ведро бистрог флуида
у којем после хладимо пиво
КАД ЈЕ ПРЕД НАМА ПУТ
Песак нема више вољу песка
и ветар је млак да ме затрпа
сви измешани звуци
поделили се на изворе
и чист и јасан само је мој
мој је глас мени мој
Камен је изгубио наду камена
и трошну је пустињу савладао мрак
даљине не постоје
и сви су крајеви бездушни у гужви
нагледах се празне самилости
о, Боже, боје су мени само моје
И време нема више веру времена
нанизано мноштво сплело се у клупко
и сећања су јадна сва ту одједном
срце ми је рањено безброј…
дамар је његов а мени мој
Судбина се изгубила без смисла
толико несрећних година за нама
и нема и нема и нема и нема
у души плама
грбаве су цивилизације на умору
обнавља се бој
а мени шта је остало лик мој
мени само мој
Огледала су нестала без одраза
шуме и језера у планини
мириси су цркве у којима се молимо
и липе и крв и зној
понекад се чини да љубав шта је љубав
мој глас је јасан мени само мој
шта је љубав моја мени само моја
пред пут без поруге чиста туга
туга нема више бесконачност туге
без љубави туга некад боља
Објављивање омогућило Удружење књижевника Републике Српске.