БОЉЕ ЈЕ ЖИВЕТИ
Морам са собом престати да носим нотес и оловку.
То је потреба да људе и тренутке
преводим у речи.
То је потреба да живот хапсим,
То је злоупотреба свега и сваког.
Сумњиво је чак и поезију преводити.
А камоли женска тела и њихове ексцентричности.
Ипак, постоји један изузетак.
Кад је реч о болу,
лакше је на њега гледати као на књижевни материјал,
Него као на несрећу.
У сваком другом случају,
Треба живети,
Боље је живети.
СТАРЦИ И СМРТ
Како старци терају смрт?
По кући попале сва светла и отворе прозоре.
Затим дуго корачају парком
да је уморе.
Ја бих хтео да им помогнем
ал’ забадава.
Смрт је за мене толико далека,
ко детету плаћање кирије ил’ радничка права.
Понекад купим им новине.
Из њих побацам умрлице ал’ оставим чланак да се прочита.
Стоосамдесет кила тежи,
срце плавог кита.
Како старци терају смрт?
Читају поезију ил’ гласно певају песме.
И упола цене изнајмљују собе студентима.
Јер смрт у њих не сме.
***
Напиши целу збирку песама па је баци у ватру,
Напиј се домаће ракије,
Побегни са песничке вечери и води љубав у јавном тоалету,
Подигни револуцију, погини у рату,
Однеси ружу Бранку Миљковићу на гроб,
Замонаши се и овековечи душу своју Богу ко најлепши колач,
Напусти факултет и побегни у Француску,
Рецитуј своју поему просјаку,
Завештај своје органе и напиши епитаф на гробу,
Научи жене да ломе чаше
И да не плачу,
Седи бар два сата у потпуном мраку,
Пусти своју крв на књизи ко посвету,
Чуди се непрестано свему,
Диви се одрону,диви се пламену.
Тада ћеш знати, да поезије има најмање на папиру.
ГРАД
Што је већи град,
то си више сам.
Дошљак то не схвата.
Ти познајеш цело село,
А ја ни пола свога спрата.
Челични возови у тебе зуре,
Совјетски солитери гордо стоје,
Уместо железнице људи јуре,
И нико ни за ког не зна ко је.
Овде се болује од великоградње,
Овде се болује од великих снова,
Све је овде мегаломанског руха,
Изузев људи, изузев духа.
А највише самоће на трговима има,
И најусамљенији си међу људима.
Више информација и ауторских пјесама Косте Косовца можете потражити на ФБ страници КРВНА АЗБУКА.