Два метална кавеза смјештена су у хотелској соби на седмом спрату. Довољно су велики да у сваки од њих може да се смјести одрастао човјек у сједећем положају. Кроз решетке једва може да се провуче рука. Метал није фино обрађен и на неким мјестима видљива је рђа.
Он сједи у свом кавезу и мирно чита књигу. Пошта Чарлса Буковског. Слободном руком са стола поред кавеза каткад узме зрно бијелог грожђа. Пази да не исфлека беспријекорно чисту бијелу кошуљу.
Она покушава да га дохвати пружајући танке руке кроз шипке свог кавеза. Не успијева, недостаје неколико центиметара. Хвата је очај, плаче и лице јој постаје умрљано шминком помијешаном са сузама. Он је само понекад без ријечи погледа и наставља да чита. Порђале решетке гребу јој кожу на рукама. Капљице крви клизе и натапају згужвану бијелу хаљину. Неколико их је кануло на неотворену књигу Виктора Френкла Зашто се нисте убили. Корице и прве странице поцијепала је батргајући се у кавезу.
Жели само да га додирне, онда ће почети да чита своју књигу.
Ова кратка прича је објављена у Књижевним новинама бр. 1291-2.