ПОВРАТАК
64.
Време је колоток, сидрени ланац, који не престаје да се одмотава и кад га више за нас нема. А свест о протоку времена, изграђена на премиси о изласку и заласку сунца и месеца, спознање је, или само трачак спознаје, којим се довијамо себи самима у непрестаној нади да нам неће изневерити, разнедрити, наша очекивања. Судбинско, услеђено, потчињавање свему чега има, па било оствариво, или у остварљивости својој тек се сачињава. Ваљда стога, што опет није ништа друго до сушто заогртање пешчаника смерним погледима, на овој исконској обали време се рачуна, према древном византијском обичају, од заласка сунца. Изузетак је манастир Ивирон где се поштује Вавилонски систем по коме дан почиње са изласком сунца. У сваком случају, поноћ, опште прихваћен крај протеклог и почетак наступајућег дана, стартна и циљна позиција остатка света, овде је део дана, па било да припада раним или касним сатима. И напокон, за разлику од савременог глобалног света у коме се свеопштост поима као једна те иста бонаца, мртваја, у којој испод површине успостављене оплодњом капитала с једне стране и сиромаштвом
с друге, колају безбројне, исте такве мртваје, у којима се увелико устоличила сурова, безочна стварност, мерена берзанским извештајима и интернет могућностима, овде се паралелност света своди на дух вечности и трошност од које се видљиви свет састоји. Или, тачније, и нема паралелности.
65.
Монашки живот на Светој Гори, у многоме се на разликује од било ког манастирског живота. И није садржан само у вршењу молитвених обреда, јавних и личних, за спас своје душе и читавог човечанства, већ и у литургијском созерцању, увођењу у тајну Богопознања кроз проучавање Литургије. Манастирски дан чине три циклуса активности од по осам сати, од којих је један намењен служби божијој, други обављању профаних дужности у кругу манастира и на манастирским имањима, а трећи одмору и сну. Сви монаси сједињени су у општој служби божијој, коју чини чинодејствовање у католикону и по параклисима. Најважније заједничке службе су Вечерња (последња у дану), Поноћна, Јутрење и Литургија, и оне се појачавају у здушности уочи празника и на празничне дане. Већина служби су ноћне, кад остатак света или се проводи или спава. И, заумно устави, иако посве споредно, али ми се не да прећутати, ваљда због подвојености мог властитог бића, монашки свет на одељује лирско од епског, поетско од прозног. Свет је сведен на духовну суштост, есенцију појавности.
66.
У повратку са Каруље, већ виђен филм унатраг се одмотава. Истом брзином, на исти непоткупљив начин. Али то више није целулоидна трака, већ запис који поприма ванвремену димензију у коју укорачујемо без ишчекивања и са готово несвесном тежњом да се у обнављању призора понавља наше властито сопство иза кога остаје само овлашан нацрт суштаства. И очи путника упињу се да продру у оно што се погледу никад не открива, али нетремице тавори негде у кутку самосвести о могућностима које се нису оствариле.
67.
Негде, око пристана, арсане, манастира Зограф, рибарски брод, надомак обале, оштро подцртане пустим шљунчаним чалом, извлачи мреже. Небо се стињава, без иједног облачка, мрачи. И ствари се, не својом вољом, у логичан слажу редослед. Брод је благо нагнут на страну откуд се, из дубине мора, повлаче рђасто-модре мреже. Изроњене из тиркизне воде и у правцу прамца засукане, контрапункт су озелењеној обалној стрмини из које витолики чемпреси уоквирују нетремичан осећај носталгије. За оним што се збира у својој дословности и што се друкчије не да појмити. Атос је остао далеко иза нас. На домаку Уранополиса, у свести ми још таворе колоплети, издешавају се стеновите литице у чијим окриљима вечност, иако наизглед скрушена и још неодгонетнута, обличје своје траје.
68.
Путешествије! Сабир, мање више, бајковитих догађања која, изнебуха банула, чине нас узапћеним у слатке узе изненада, и изнад свега спремним на свако искупљење које је, неретко, увелико заблуда, јер је проживљен само у својим појавним облицима који су увек одраз личних осећаја. И свако путовање, заумно или не свеједно, увелико је авантура, једна од могућих импровизација која, и кад је стрпљиво припремана, увек се показује као непредвидљива. Па опет, базање по Светој Гори више је од припростог авантуризма; не због могућих искушавања која се пред путником откривају, већ због неизбежног сучељавања са сопством, властитим осећањем припадништва нечему што исходи из властите нутрине и у суровом је сучељавању са нашом несвесном зависношћу од лагодности што нам их технолошка цивилизација приуштава. Нема ту намере, све се спонтано одиграва, у напојамном судару са стварношћу која се оваплоћује и кад је заправо и нисмо свесни. Ту, у несазнатљивим витлацима земље и неба, кроз које крчимо своје право на мрву усветљења, усхита кад се немогуће отшкрине и трајање спозна као проношење нас самих кроз теснаце времена.
И томе нема краја.
69.
Уранополис, са својом пристанишном каменом кулом из турског доба са чијих зидних избочина, улегнућа и шкрапина галебови се искриљују, углављеној уз сам док пристана где море пљуска и крабе се легу, дочекује нас у сутонској измаглици пуној стешњене уличне хуке и тупог турирања заглављених аутомобила. Искрцавање је процесија. Ритуал, чија спорост, условљена ограниченим просторним могућностима, отвара неслућено поље стрпљивог помицања напред што помисли роји и не допушта да се оствари непостојећа празнина, која и није празнина, већ пуки начин да се постојеће изазна у свом разогољеном облику запињања за металне котве, рукохват степенишне ограде и бућкање морске воде од још брундавих бродских турбина. Уличне таверне су пуне доконих посматрача који, увелико забављени пражњењем својих чаша, нису ни опазили пристајање брода. Али, сада, очи им плени живост која муцаво бауља са својим напртњацима, ранчевима и торбама преко пристанишног дока. Време је колоток који се не зауставља и кад сидреног ланца више нема.
70.
Аутомобил којим смо се допељали на ове стране, налазимо тамо где смо га и оставили. Паркинг-чувара нигде нема. Осврћемо се уоколо, врпољимо испред катанцем забрављеног дашчаног киоска са чијег остакљеног визира залепљен са унутрашње стране буљи, избледео од сунца, ценовник. У сваком случају, жури нам се, како би за дана освојили цесту и набасали на преноћиште. Однекуд, као изникао из земље, онизак дебељушан човечуљак са платненим качкетом огромног ширита на глави прилази нам, смешка се у знак поздрава и откључава катанац.
71.
Прав друм. Мање-више. Царски. С лева, хотелски комплекси са шљунковитим плажама и базенима у цветним вртовима. Најава цивилизације, која и није најава, већ само периферна тачка великог праска који не допушта недоумицу и немилосрдно апсорбује све што му се затекне у зони простирања. Гњила спарна тишина. Само ветар у отшкринутим прозорима зузуче као доказ о протицању времена. Саобраћајни знаци упућују на ограничења унутар просторних оквира. Света Гора је за нама.
72.
У својој исконској потреби да изрази своје унутрашње биће, човек је увек био, и остао, распет између линије и речи. Природа линије је да предочи, сажме и посведочи; природа речи да појасни, разглоби и упути. Неретко, међусобно омаловажаване, услед искорачења у несвоје подручје, никад се нису порекле, нити се могу дорећи, истичући из истог координатног почетка у коме се не разликује умеће говорења од умећа ћутње. Прича и цртеж. Наизглед, тривијална основа да се ишта разазна или закључи. Па ипак, када су, сами по себи, истина и тачност, цртеж проговори да појасни, а прича оцрта да предочи. Једну и исту стварност којој никада нисмо дорасли. И то нас чини подозривима према самима себи. Прича исходи из стварносне структуре тежећи да је изопшти. Цртеж из прошлости коју би на стварност да сведе, да је ограничи. И ту се међусобно уоколују, уколико се коло уопште склопи. Фреска и молитва. Два антипода једне и исте накане. Ко шта чује, или види, неважно је јер саборност у којој се одвијају оркестрира их у истом окриљу. У сваком случају, није на нама да истражујемо зашто није друкчије, нити да исходимо могуће заблуде.
Света Гора је јединствена просторна фреска, на громадном зиду историје цивилизације, коју творе изравне приче о трајању без предрасуда, тајних завера и свеопште медијске кампање, фреска на тканици неба које се, хировито какво је, роза у нас саме док фреска остаје. И то је све. У векове векова. Људско жиће док траје.
73.
Али, знатижељи нема краја. Кад смо већ ту, у окриљу Светогорског залива. И кад се има даха за необавезан укорак у предграђе света уогрнуто у гламур туристичког проспекта. Оно о чему се чуло, а што се није видело, заогрће безгласна нетремица. После свега, рекламни постер са улашћеним фотосима још само је безгласна нада: нашминкана докучивост у којој се не сналазимо, док у пртљажнику тандрчу конзерве необавезног времена. У сутон, Трипити: још један укрцај на трајект, овога пута, у колима. Прамац расеца намрешкану, бесталасну воду уз шумно пљускање. Попут тријере, однекуд, ненадано, изрониле из раструњеног сећања. Острво Амуљани. Жмуљаве трине светла пред нама не обећавају више од оног што се оку нуди. Све је усхтело да нас омаловажи. Својом неумитношћу без претензија и семантичког значења. Чак и успорен, миц по миц, искрцај на моло које се улива у риву посејану жмирљивим канделабрима иза којих се благо успињу начичкана кровишта, ту и тамо ушкопљена бокорним кипарисима умоченим у вечерњу измаглицу. Врлудамо узбрдо тесним кривудавим уличицама. Шкрипа гума у кривинама. Па онда низбрдо. Сирови индиго усутоњеног мора прогледава између збрчканих кућишта и, распусно, зјапи мирноћом која усањује. Мастиљава небеска копрена, ињем звезданим посребрена, полегла по обалним палмама и бокорни прецветали јорговани искипели преко дворишних ограда, не хају за речју усхитно изговореној у уличној телефонској говорници. Почетак или крај? Ствари се раслојавају у немушту бит бескраја. Иза кога постоји још само један тренутак, дахтај свега што смо видели и чули уогрнути у интимне чаршаве сна. После силесије искапљених кригли хладног пива, у успутној таверни.
74.
С новим даном враћамо се у неспутан и равнодушан загрљај света коме смо се тако здушно, мада накратко, окренули леђа. Нехајне и стрпне, цеста нас уводи у водојаже, превоје и усеке Халкидика. За нама су Трипити, Јерисоу и Стагира, родно место Аристотела са његовим спомеником од белог мермера на затрављеној заравни понад насеља. Непретенциозним и класицистичким по изразу и форми: монолитна људска фигура у стојећем ставу са благим искорачајем леве ноге, колико да се уогрнута тога до глежњева набере и намрешка, и са свитком у десној руци, на квадричном постаменту чија висина премашује висину посматрача, у окружењу шумовитог побрежја; уска стаза од ломљених камених плоча врлуда ледином и никуд не води.
Пред нама су Полигирос, Неа Моуданиа, Неа Каликратиа…
75.
У Солун стижемо у вечерњим сатима. Улична светла, светлеће рекламе по фасадама, бука и стрка. Наизглед, хаос коме се предајемо без осећања кривице и без предубеђења. У центру, богато осветљени излози аранжирани свеколиком робом са светских меридијана блиндирају се таблама алуминијумског ребрастог лима. Шта се збива? Сазнајемо: за сутра су заказане демонстрације антиглобалиста, поводом самита европских и светских челника који се у Тесалоникију одржава већ недељу дана. На Аристотелевом тргу транспаренти са ликовима Че Геваре и Кастра. На сцени самита економска је блокада Кубе.
– Мој Јаћиме, ево, цивилизација нас из свег срца поздравља.
2003 – 2008