Ни СРП предвиђен својим садржајем за подмладак (СРП 18-) није хтио да заостане за матичном платформом у кампањи обиљежавања 215-огодишњице од рођења најсамосвојнијег свјетског бајкописца! Овим поводом је за СРП-ов виртуелни публикум млађахна Илма Медић превела уводно поглавље у мање помињану Андерсенову бајку Сликовница без слика.
Чудно је то! Кад те сколе најтоплији и најдубљи осјећаји, мени као да су везане руке и језик! Нити могу коме то испричати нити како другачије приказати оно што је у мени живо; а још сам сликар, властито ми око то каже а то су ми признали и сви они што су видјели моје цртеже и слике.
Ја сам убоги сиромах, младић што станује тамо у једној од најужих улица, али ми свјетлости не недостаје јер станујем сасвим горе, одакле пуца поглед преко свих кровова. Првих дана кад сам дошао у град, све ми је било тако уско и пусто; умјесто шуме и зелених брежуљака, имао сам сада пред очима и на хоризонту само сиве димњаке. Ни једног пријатеља овдје нисам имао, ниједно познато лице ме није поздравило.
Једне вечери стајао сам крај прозора тужан и жалостан; отворио сам га тек и погледао напоље. А што сам се обрадовао! Угледао сам познато лице, округло и пријатељско, лице најбољег пријатеља из свог краја. Био је то Мјесец, добри, стари Мјесец, непромијењен, исти онакав каквог га памтим кад ми је жмиркао кроз врбе крај мочваре. Добацио сам му руком пољубац а он је засијао равно у моју собу и обећао ми да ће сваке вечери, када изађе, мало код мене завирити. И одржао је обећање. Штета што се тако кратко задржавао. Сваки пут када дође, прича ми ово или оно, шта је видио прошле ноћи или чак те вечери. „Сликај оно што ти причам,” рече ми кад ме први пут походио, „па ћеш имати лијепу сликовницу”. Тако сам многе ноћи пробдио сликајући. Могао сам на свој начин насликати нову Хиљаду и једну ноћ, али било би то превише. Ове приче, што их износим, нису изабране но прате једна другу јер их дајем редом којим сам их чуо; некакав велики, генијални сликар, пјесник или музичар могао би од њих створити нешто више, ако има воље за то али оно што ја показујем су само лаки цртежи на папиру, а између њих моје властите мисли јер Мјесец није навраћао свако вече. Понекад би између нас стао један облак, понекад два.
Превела са њемачког:
Илма Медић