Милан Вулић: ПРЕДНИКОЉСКА II (ДРАГИЊА)

Милан Вулић: ПРЕДНИКОЉСКА II (ДРАГИЊА)

Како неко загази на тријем, старе, већ криве, отковане и расцвјетале фосне зашкрипаше, а Драгиња испусти тепсију са врућом кромпирушом на сточић, скоро да јој испаде. Милану испаде папир с дуваном и таман да загалами, она се окрену и крену ка вратима, ни пришла није, а она се отворише и чуше се два гласа, човјечији и дјечији уједно:
„Помоз’ Бог!“
Ситне се усне насмијаше, а очи затворише у осмијех:
„Ох! Дао вам Бог среће! Откуд ви?“
„Е, мати, дошли ти син и унук, а ти нам се ниси надала. Ниси се ваљда изненадила?“
„Гдје се нећу изненадити, драго дијете!? Гдје си се запутио, Бог ти среће и памети дао?“
Приђе и загрли га, све га мазећи по коси и иза ушију, а дијете се, мимо бабе, залети ђеду у загрљај умало да га завали уза зид од силине.
„Ја све печем двије пите, стари пита коме ћу, к’о да нема народа да прође и сврати, к’о да сам знала. Гдје ћете по овом кијамету? Како сте дошли?“
„Некако.“
Милан се једва оте од унучета које му је сукало брке, па одбруси: „Де, пусти сад како су дошли и куд су дошли. Нек су дошли. Пристави каву! Јесте се уморили?“
Мати к’о мати, заврну се мало на старог и његову оштрину, као да њему није драго, али мушка нека ствар је та одсјечност, не би јој се ни могло објаснити. Окрену се да пристави воду.

***

Рат се већ осјећао по све плављим дрворедима, несташици пара и горива. Аутобус за Новску преко Стратинске је престао да саобраћа, бензина није било, а ваљало се припомоћи ђеду. Скврцкало се неких динара, па смо ћаћа и ја кренули на село – до Мајдана аутобусом, а од Мајдана, лагано, пјешке.
До куће је дванаестак километара гузлања с ноге на ногу. За дијете предшколског узраста је то поприличан напор, али слагао бих кад бих рекао да сам осјетио макар и грам умора. Ка ђеду и баби су ме носили невјероватан елан, фанатична жеља и ћаћина рамена, више од пола пута сигурно. Код рође Илије у продавници, на седмој дванаестини пута, као награда за пређен пут дошла је чаша сока, двије шљиве на поклопцу, а под поклопцем наранџа.
Моји ђед и баба нису имали телефон, ми нисмо имали унапријед договорен датум кад ћемо доћи, вријеме поготово, али Бог само драги, и нико осим Њега, зна како је, баш у моменту кад је ћаћа ухватио за кваку, баба извадила из рерне и на сточић ставила тек печену кромпирушу. Нема науке која ће ми то објаснити. Питање је да ли сам, за безмало 30 година отад, икад слађе јео. Нема ничег слађег, заклети бих се могао, од те пите и стругања тепсије у коју је баба разлијевала варенику с чије би површине ђед покупио и посркао скоруп! Еј, Боже, кад само помислим како сам размажен и мушичав на храну био, а кад дођем баби и ђеду, па баба направи умака од кајмака и јаја, изнесе испред куће на сто под липом и разреже оно воловско срце што је знало пребацити килу, а оно замирише насред пута, двадесет корака од стола, мимо свих других мириса, а не буде их мало! Долетим, чини ми се у три корака, почнем да кусам, сав се замажем, а парадајз клизи низ ждријело и све ми вода цури низ уста, не тада, него и сад кад помислим на то.
Поштеној погузији је најлакше почети од хране, јер мириси дјетињства су прво на шта ме мозак усмјери кад покушам да се сјетим неке особе, или догађаја. Тако се сјетим да ми је тетка правила сендвич кад се ћаћа договарао за продају аута. Кад сам налетио на читуљу докторице Косаре, на ум су ми пали сендвич и хот дог из киоска испред Поликлинике кад год сам ишао на преглед. Покојну ујну памтим по ћевапима из оне ћевабџинице у тадашњој Назоровој у коју се улазило уз степенице, покојне материне тетке Анђе по соку од вишања, а бабе Драгиње, ћаћине матере, по кромпируши те јесени деведесет и друге године прошлог вијека.
Али, Драгињу не памтим само по томе.
Памтим је као једног великог хероја којег књиге историје неће поменути.
Дође ми на ум, некад, кад расправљам са људима чије животне приче нису ни налик мојој, колико је човјек у ствари неразумно, дивље биће, окренуто само себи, ни налик на научну дефиницију врсте којој припада.
Данас, кад имамо по кућама струју, воду, WЦ, машине за прање и сушење веша и суђа, кад сеоска дјеца купују јабуку на великом одмору и кад се хљеб не мијеси ни за славу, како објаснити да се до прије шездесет година прало пракљачом, ишло до ријеке по воду и носило се у вучији, а да се на воденицу чекао ред и, у глуво доба, одлазило са врећом пшенице, кукуруза и враћало се с врећом пуном брашна, све на леђима и ногама?
А гдје су дјеца, стока, башта, њива, скувати и опремити, оплести и покрпити?
Лако је отићи у рат, погинути и постати херој. Херојски живјети у недаћама, немаштини и безнађу, а све то носити с осмијехом, лако и једноставно, то је не херојство него умјетност.
Драгиња није једина, али јесте један од тих хероја и отуд ова приповијест.
Уз својеглавог човјека, мог једноимењака, чије поступке и тврдоглавост често браним и правдам правдољубивошћу иза које се често и сам скривам, иако дубоко у себи вјерујем да смо и један и други тешки наџаци, могла је да упозна само тешку нескривену патњу и мање-више ништа осим тога.
Милан се, ђед мој, вратио из рата послије седам пуних година носања четири униформе, једне логорашке и три војничке, уз помоћ млађег брата искрчио тридесетак дунума шуме, све на руке и снагу, ископао камен, усјекао дрво за кућу, саградио колико је потребно да се почне, оженио Драгињу и започео самосталан живот, али му ђаво није дао мира, па се борио за неку, не само невидљиву, него ће се испоставити и непостојећу правду, а успут, у борби за правду, направио троје дјеце и често робијао борећи се с вјетрењачама, а његову борбу није ни видио, ни чуо, ни због ње трпио нико осим њега, његове дјеце и ње – Драгиње.
Иза три његове робије, са једним, двоје, па, најпослије, троје дјеце на леђима (четврта, она најбоља, је дошла кад су муке мање-више прошле), сама и скоро без ослонца, сирота, блага и благодушна, могла је само да трпи, пати и бива, а само Бог зна како је било тешко бивати на вјетрометини и мећави, без икога, јер, тешка времена обремене и оне који би могли бити од помоћи, па се они, у жељи да се измакну с погледа господарима судбина, забаве о себи и гледају да се не замјерају.
Не дао Бог никоме и дао Бог свакоме ко с тим теретом умије да живи!
Драгиња је умјела, или није, Бог драги зна (трећи већ пут помињем Бога у једној распарчаној мисли; с разлогом), али је нико не памти без осмијеха, а тај су јој осмијех с једне фотографије дјеца пришрафила на надгробни споменик, па данас у нашем гробљу нема искреније насмијаног покојника од ње. Да ли је умјела, не знам, али, да је поднијела и била у стању да поднесе још – јесте. И то памтим.
Био сам нешто старији, војевање босанско се крајцало, ломило и приводило крају, ћаћа је одлучио да ме измјести из града и пала је одлука да одем код бабе на село. Тактички гледано, одлука је била неутемељена, штавише у потпуности лоша, јер је баш испод школског стана у коме смо баба и ја обитавали била позиционирана артиљеријска бригада, па се, дан и ноћ, само грувало, а чим се грува, велике су шансе да и ту груне, али – на страну то.
Памтим да је покојна ујна Веселка причала да је видјела обезглављене људе у капутима како прелазе преко њиве између њихове куће и гробља, а касније ће неке бабе тврдити да су истих дана видјеле како је читав зид на Неђиној кући био прекривен крилатим мравима. И једно и друго је значило предсказање велике сеобе.
Није прошло ни двије недјеље од ујниног приказања, а колона свијета је кренула у збјег.
Не улазим у приче о издаји, предаји, војничким заслугама и незаслугама. О народу говорим, а он је кренуо у неизвјесност. Људи су замандалили куће, покупили што се имало при руци, оставили деценије труда и рада, зајашили, упрегли и упалили што су имали и ухватили пут и то онај исти пут испод школе (и стана у њој).
Сваког јутра, тих пар јесењих дана, баба је закувавала и пекла погаче и износила пред народ, дијелила како је стигла, прилазила, призивала на одмор и на конак. Кад мало срачунам, могао бих се заклети да бар пет дана ономад није ни ока склопила, већ би, како ја заспим, залагала ватру, мијесила и, како једну погачу извади, другу пристављала.
Знао сам се пробудити, изаћи из стана тражећи је и угледати је крај цесте како, као да јој је двадесет, а не седамдесет и три, трчкара између трактора, аута и запрега и тражи гдје има дјеце да прво њима уломи комад погаче и преда.
Ако би колона застала, нашла би се са каквом својом парницом, са њом се запричала, ни једног тренутка жалећи или тужбајући, већ све бодрећи и куражећи.
Прошла су и та времена, кужна и тужна. Баба је животарила у свом намјенском стану. Војска је срушила кућу и са њом сав труд двоје људи за пола вијека. Баба је на уском простору између школе и цесте, на двадесетак квадрата запатила малу башту, а при кућишту још увијек с тешком муком одржавала нешто већу. Из те веће баште донијела нам је оне посљедње своје године лубенице – мале, ни двије киле, а кошпи као у оној од десет. Ћаћа јој говорио да нема потребе да их сије кад већ горе не рађају, а баба се љутила и на њега и на нас који смо се смијали.
Пси се смијали, а јели све у сласт.
Још један Божић смо прославили заједно и баба се упутила на село.
Посљедњи пут сам је видио у тетковом комбију кад су је возили у болницу, а пар сати након ње сам и сам задужио болничку постељину.
Од тада је прошла петина вијека, а мени су на уму само двије ствари.
Једна је, ако је Бог биће и ако га некад сретнем, да га питам да ли је и за кога Драгиња икад нахватала икакав севап за своје мучеништво и доброту, а друга да и њега и њу замолим да ми опрости за оне лубенице, јер вјерујем да само он зна колико сам пута пожелио да их се наједем из њене руке и захвалим јој, па макар све зубе поломио о кошпе, јер слађих до дана данашњег окусио нисам.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *