Дино Буцати: ХОДНИК ВЕЛИКОГ ХОТЕЛА

Дино Буцати: ХОДНИК ВЕЛИКОГ ХОТЕЛА

Вративши се у своју хотелску собу, доста касно, био сам се већ напола свукао када сам осетио потребу да одем у тоалет.
Моја соба била је готово у дну једног бескрајног и слабо осветљеног ходника; отприлике на сваких двадесет метара, слабе љубичасте лампе испуштале су снопове светлости на црвени тепих. Тачно на половини, баш поред једне од тих лампица, налазило се са једне стране степениште, а с друге двострука стаклена врата дотичне просторије.
Обукао сам кућну хаљину и изашао у ходник који је био пуст. Скоро сам стигао до тоалета када сам испред себе угледао човека такође у кућној хаљини, који је, изронивши из сенке, долазио из супротног правца. Био је то висок и крупан човек са округлом брадом „а ла Едвард Седми“. Да ли је имао исти циљ? Као што се то већ дешава, обојица смо на тренутак били збуњени, умало да се сударимо. У сваком случају, ја сам се, ко зна зашто, постидео да уђем у клозет пред његовим погледом и наставио сам пут као да сам кренуо некуд другде. Он је учинио исто.
Али опет после неколико корака схватио сам какву сам глупост учинио. Јер куд сам могао да идем? Постојале су две могућности: или да наставим до краја ходника, а затим да се вратим у нади да је господин са брадом у међувремену отишао. Али није било сигурно да ће он ући у неку собу и тако оставити простор слободан; можда је и он хтео да иде у тоалет, и, када ме је срео, постидео се, баш као и ја; и сада се налазио у исто тако збуњујућем положају као и ја. Због тога, вративши се назад, ризиковао сам да га поново сретнем и да испаднем још већа будала него први пут.
Или пак – друга могућност – да се сакријем у нишу, прилично дубоку, изабравши неку која је мање осветљена, испред једних од многобројних врата, и да отуда надгледам простор, све док не будем сигуран да је ходник сасвим испражњен. То сам и учинио, пре него што сам до краја проучио околности.
После, када сам се нашао шћућурен као лопов, у једном од тих уских простора (била су то врата собе 90), почео сам да размишљам. Пре свега, ако је та соба заузета и ако је гост или изашао или ушао, ште ће рећи када ме нађе скривеног испред својих врата? Још горе. Како могу искључити да је то управо соба господина са брадом? Који би ме, вративши се, безизлазно блокирао. Не би чак било потребно неко његово нарочито неповерење па да моје маневре сматра веома необичним. Укратко, остати ту била је права неопрезност.
Полако, полако сам истурио главу да испитам ходник. Са једне на другу страну био је потпуно празан. Ниједног шума, буке корака, одјека људског гласа, шкрипања врата која се отварају. Био је то прави тренутак: излетео сам из скровишта и неусиљеним корацима кренуо према својој соби. Успут ћу, мислио сам, на тренутак свратити у тоалет.
Али у истом тренутку, а то сам приметио сувише касно да бих могао да се вратим у склониште, с брадом, који је очигледно размишљао исто као и ја, изашао је из нише једних од врата у дну, можда мојих, и одлучно ишао према мени.
По други пут, још више збуњени, срели смо се испред тоалета. И по други пут ниједан од нас двојице није се усудио да уђе, стидећи се да ће га други видети; сада је заиста постојао ризик да испаднемо смешни.
И тако, проклињући у себи људско поштовање, кренуо сам поражен према својој соби. Када сам стигао, пре но што ћу отворити врата, окренуо сам се да погледам: доле, у сенци, видео сам оног с брадом како такође улази у собу; и окренуо се да погледа у мом правцу.
Био сам бесан. Али зар нисам ја био крив? Трудећи се узалуд да читам новине, чекао сам дуже од пола сата. Затим сам опрезно отворио врата. У хотелу је владала велика тишина, као у напуштеној касарни; ходник је био празнији него икад. Најзад! Готово сам отрчао, журећи да стигнем до оне просторије.
Али са друге стране, са невероватним синхронизмом, готово као да је телепатија умешала своје прсте, и господин с брадом је излетео из своје собе и невероватно окретно кренуо према тоалету.
Тако смо се по трећи пут нашли један испред другог пред вратима са замагљеним стаклима. По трећи пут обојица смо се претварали, по трећи пут смо обојица наставили пут не ушавши. Ствар је била толико комична да би била довољна нека ситница, неки миг, неки осмех да разбије лед и све претвори у смех. Али ни ја, а по свој прилици, ни он, нисмо имали вољу да се шалимо. Напротив, притискао нас је неки бедни очај, неко осећање море, готово као да је то све махинација тајанствено смишљена због мржње према нама.
Као код првог изласка најзад сам клизнуо у нишу испред једних непознатих врата и ту се сакрио очекујући развој догађаја. Сада је требало, да бар умањим бруку, да сачекам да брадоња, који је сигурно био у заседи, као и ја, с друге стране ходника, први изађе из рова: пустио бих да пређе добар део пута, и тек на крају бих изашао и ја; са циљем да се са њим сусретнем не више испред врата тоалета, него много више наовамо, тако да, после тог сусрета, ја останем слободан да делујем без досадних сведока. Ако, међутим, он, пре но што ме сретне, реши да уђе у ону просторију, тим боље; пошто би обавио шта треба, он би се затим повукао у собу и целе ноћи се више не би појављивао.
Вирећи једним оком (због даљине нисам могао видети да ли и онај други чини исто), остао сам дуго у заседи. Уморан од стајања, у једном тренутку сам чучнуо не прекидајући своје бдење. Али човек се никако није решавао да изађе. А ипак, он је и даље био доле, скривен исто као и ја.
Чуо сам како на спрату откуцава два и по сата, три, три и четврт, три и по. Нисам више могао да издржим. Најзад сам заспао.
Пробудио сам се изломљених костију, када је било већ шест ујутру. У првом тренутку ничег се нисам сетио. Шта се десило? Како то да се налазим ту, на поду? Затим сам видео друге као ја, у кућним хаљинама, шћућурене у нишама стотине и стотине врата, како спавају: ко на коленима, ко седећи на поду, ко на ногама као мула; бледи, измучени, као после битке која је трајала целу ноћ.

Преузето са www.knjizevnikutakok.blogspot.com

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *