„Ја не волим да пишем, ја морам да пишем. Када не пишем, а имам инспирацију, није ми добро, а то ми се најчешће деси када се нађем међу људима, па морам да се сакривам од њих у ормаре и сличне скучене просторе гдје ме нико не би тражио и записујем своје мисли. Писање је моја дрога, опијум за опстанак. Раније сам издао двије збирке пјесама и неколико прича. Мрзим промоције и књижевне вечери, зато се није чуло за то, али сам добио одличне критике од неколицине. Тренутно не планирам да издајем и не продајем своја дјела. Тако их само обезвријеђујем…“, док је говорио прекину га Марина помало изазивајућим тоном:
„Зашто онда пишеш, ако не планираш да издајеш? Чиниш ми се као какав нихилист… Као да све осим тога не волиш.?“
„Сви који знају да пишем питају ме исто. Кажу да себи тако отежавам живот. Чудно је, не занима ме базичност живљења, већ сам осјетио то, нема чари у томе. Писање је плод вишег стања свијести које произилази из прочитаних књига и досадашњег искуства, али и из дубинског схватања и посматрања свијета. Оно је битка са временом и животом које ми отвара широка поља за поход на свијет. Писање је за сада једина слобода и утјеха над животом која ме напаја. Међутим, чак и на ту слободу морам да чекам, јер бивам исцрпљен и изморен од баналних и бирократских окова. Зато ми је важно само у тренутку када стварам. Пишем да не издајем, пишем јер сам углавном сјебан, мрачан и депресиван тип човјека како ме то називају моји познаници и пријатељи.“
Поново га прекиде Марина управо зато што га је позорно слушала:
„Вољела бих прочитати нешто што си написао. Како причаш тако и изгледаш, невјероватан си, толико си болесно уживљен и креативно емотиван. Вјероватно су ти и дјела таква. Изгледаш као да ти је свеједно хоћеш ли бити жив или нећеш. Можда зато пишеш?“
„Не знам, можда ти дам пар ишкрабаних страница нечега. Сваки дан ми остаје у покушају да докучим формулу како да се спасим од самог себе, али и од једноличног живота. Најљепше би било бити негдје у средини. Док то не спознам, пишем. Писаћу и послије. Пишем да бих могао достојанствено умријети на миру. Друге ствари не волим да радим зато што нисам човјек који ће рећи да нешто воли ако уистину то не воли. Све прије смрти је живот и углавном обилује великим ресурсима досаде и бесмисла“, одговори Аркадије са гласом пуним зебње и умора. Одједном му је лице попримило хладан и озбиљан облик који је ширио сабласт.
Марина га је гледала, криомице ослушкујући свој мозак шта да каже Аркадију у том трену. Лице јој се све више отварало. Птице су слијетале на гране у парку, пси чији су власници сједили на клупама држећи поводце, ваљали су се на леђима.
„Овако када те слушам чини ми се да знаш шта радиш, имаш засигурно о чему да пишеш. Мисли су ти широке, са крајем, са почетком, и протежу се у бесконачност мисли. Можда те једнога дана угосте библиотетске сталаже прекривене прашином…“ изговорила је гласно подигнувши браду према небу, додавши:
“…па макар нико и не прочитао твоја дјела.“
„Слажем се са тобом. Књиге су под прашином, човјек је од прашине. Уосталом, неважно је и колико урадиш нешто велико и значајно, уколико лоше живиш. Сваки дан свакако мораш јести, пити, облачити се, одлазити у супермаркет, стајати у банци у дугачким редовима и плаћати рачуне, прати суђе, купатило, лаштити ципеле.“
„Па не треба да те спријече такве животне глупости и редовни задаци да вјерујеш у свој рад и прогрес својих дијела. Ако имаш таленат за нешто, то кад-тад мора испливати са дна на површину, треба бити само довољно упоран. Иако је умјетност већ под земљом, прво је треба откопати, обући јој непробојан оклоп и сачувати од авангарде.“
„Презирем авангарду!“ узвикнуо је Аракадије, и настави:
„Сви су данас умјетници. Обрасли у креативну јаловост и стерилитет. Свако сматра да има таленат, ако зна да држи кист, да напише два смијешна стиха или ако зна да држи три проклета рифа на гитари.“
Умјетност је у свијету западала у дубоку кризу, а на Балкану у дубока говна. Овдје је примитивизам био највиша умјетност која се скупо плаћала. Све ово добро је описано у једној пјесми коју је Аркадије написао током студирања док је свирао у свом бенду:
Трагедија звука
Данас влада вријеме естрадних мудраца,
У геноцидној ризници се свирају два тона,
Чим се неком дигне компонује пјесму,
Па медијски сервира тек изасрана говна.
Данас свако купи прилику и таленат,
Те освоји публику што размишља к’о овца,
Сваки кретен, дроља, може постат’ звијезда,
Јер си велик умјетник колико имаш новца.
Маркетиншки продукти трагедије звука,
Притајених педера и дама дијабола,
Гађају нас смећем јер раде пуном паром,
Машине без маште за стварање идола.
„Слажем се са тобом, јадна нам је умјетност. Сам појам није толико битан, али и ријеч умјетност свако узима у уста не познајући њено исконско значење. Нарочито шта она значи у револуционарном смислу. Умјетност мијења живот човјеку, мијења свијест о поретку ствари, најобичније претвара у запањујуће. Али од бројности оних који се баве њом, а немају талента, ништа се не види.“
Надопуњавала је Марина све оно што је Аркадије започео, стварајући у њему поново осјећај одушевљења.
„Управо тако, све је ту, али у магли. А коме треба нешто у магли? Од бројности квазиумјетника умјетнот је изгубила значај и надинтелигенцију.
У прилог овоме иде и то што постоје људи које познајем овако или онако, у пролазу или интимније, који се баве умјетношћу. Рецимо музиком, и који себе уздижу у такве висине, даље од облака према свемиру, а да немају темељ на коме могу да слажу своје блокове значаја и нестечене важности и славе. Када им се укаже да је лоше то што раде, они се љуте. Зато су и лоши, јер немају самокритику, а не поштују туђа мишљења.“
Говорио је Аркадије ово са осјећајем жаљења, покушавајући да превари самог себе и да се увијери да се нешто револуционарно у умјетности мора десити.
„Трагично! Умјетност је дефинитивно свршена фаза генијалног човјека. Она је можда једна временска епоха у свемиру коју је чинила виша свијест човјека, а које данас више нема и тачка. Нестала је виша свијест која је пут до Бога“, узвикну Марина.
„Наравно, све је већ исцрпљено, написано, насликано и одсвирано. Више се ни стилови не разликују. Не полази ником за руком да се помири са тим да је сулудо иступање са својим дјелима. Човјек то може да ради само због сопствене сатисфакције. И ја пишем, сви пишу. Ти сликаш, и сви сликају. Стинг пјева, сви пјевају“, у том Марина прекиде Аркадија:
„Већ позната прича. Сви сматрају да је њихов рад генијалан и надпросјечан и да су њихова дијела битна, значајна, оригинална и револуционарна.“
„Управо тако“, рече Аркадије, те настави:
„Никада није било лакше него што је то данас захваљујући технолошком прогресу, научити све могуће технике и шаблоне које се користе у свим правцима умјетности, а нигдје у свом том базену препуном актера и менталних продуката никакве генијалности, а нарочито револуционарности. Оригиналност, ако и постоји, испере је вријеме и такву умјетност осуди на заборав и пропаст.“
Марина се у том тренутку повуче корак уназад до свог руксака загледавши се у Аркадија од главе до пете. Нагнула је главу на лијеву страну и проговорила, уморивши се од теме умјетности:
„Могла бих те насликати? Згодан си, изгледаш нетипично, на први мах болесно, али има у теби толико тога, можда и божанског. Колико ти је стара та јакна, оригинална је тако одрпана. Да се скинеш овдје у парку потпуно го и да останеш у јакни држећи у руци пиво. Шта кажеш?“
Гледајући је зачуђено изобличеног лица, што му је помало извукло и осмијех, охрабривши га њен корак, погледавши је испод ока, са мишљу да јој се свиђа, да су се отприлике нашли на истом језеру бесмисла у истом чамцу, Аркадије проговори са дубоким и оштрим гласом пуним самопоуздања:
„Може, свиђа ми се твоја идеја. Рећи ћу да је генијална. Хоћемо ли одмах? Скинућу се.“
И сама Марина се помало зачудила, избечивши своје предивне и сада загонетне очи према Аркадију. Почела је да се окреће око себе гледајући сав онај свијет који је слиједио своје векторе. Вјероватно ни сама није очекивала овакав одговор.
„Храбар си, знаш…“, насмијала се дражесно додавши:
„Овдје има дјеце, не би било паметно пред њима то радити. Да им не прљамо слику свијета овако рано. Има времена када ће постати људи. Можда негдје код тебе или мене; у неком напуштеном складишту или дворани…“
Све је личило на то да се међу њима родила некаква посебна врста емоционалног неодолијевања. Марина га је гледала тако озбиљно са благим и походним осмијехом. Аркадије није вјеровао у оно што се под клишејем подразумијева љубав на први поглед, али се коначно у неколико задњих мјесеци искрено и истиниски насмијао и емоционално ослободио. Сродан човјек, сродно биће, сродна душа, то је оно што му је требало. Није то морала бити љубав, за њу је било времена.
Заљубљеност је била ствар тренутка и опчињености, неодолијевања чарима оног што је тренутно мило у очима. Никада не траје дуго, мало краће од трептаја ока.
Одједном се на небу са сјеверозапада указао велики и тамни облак.
Брзо се надвијао над град. Спремала се олуја.
„Киша ће. Хоћеш ли ми помоћи са стварима да се спакујем?“ упитала је Аркадија.
„Наравно“, одговори он.
Почели су да скупљају све оне малене тубице, платна, постоље за њих, кистове, трпајући све у руксак. Аркадије се усудио одлучно, први пут након доста времена, да се обрати жени са намјером да јој се приближи:
„Хоће ли бити прилике да се видимо опет негдје и некад?“
Марина је дигла поглед својим ватреним очима док је паковала ствари па рече:
„Изнајмила сам собу на Н…. Не волим клубове и сличне глупости, и ти ми дјелујеш исто. Не знам до када ћу бити у Б…, али сам за да се понекад нађемо и чаврљамо о умјетности. Увијек ме можеш наћи у парковима на клупама. Можемо да пијемо и пиво…“
„Одлично. Мрзим све облике масовних окупљања, све врсте сајмова медиокритета. А волим пиво, обожавам га.“
Почеле су прве капи кише. Њих двоје су потрчали до пристаништа за таксије. Затекли су два, оба су била празна и слободна. Потрпали су ствари у ауто, затим је и она сјела унутра, добацивши Аркадију:
„Ходај парковима, биће ми драго да ме нађеш. Понеси нешто своје да прочитам, желим се увјерити да је пуно божанског у теби…“ и у том затвори врата таксија.
„Вјеруј да хоћу, видимо се!“, узвикну Аркадије са очима пуним обећавајућег пламена, док се такси укључивао у саобраћај.
Затим је стајао и пратио погледом такси док није скренуо. Окренуо се и кренуо кући. Киша је лагано падала. Путем, док је ходао, дао се у размишљање.
Да ли ствари имају свој узрок у самој материји или у надљудској енергији која мијења њихов поредак и одвијање? Чудно, али као да сам с разлогом изгубио посао у фирми гдје сам радио, чему је кумовала и моја енергија и као да ме призивало мјесто ноћнога чувара. А сад и Марина? Какво биће, какав предиван створ, свиђа ми се. Мора да се и ја њој свиђам, видио сам то. Волио бих поново да се заљубим, то би ме пробудило, дало ми снагу и вјеру да постоји смисао узвишенијег радовања од радовања животним, лоше написаним, сценаријима. Али шта ако је више никада не сретнем, шта ако је ово само било једном и никада више?
Све је имало свој узрок у материји. У једном тренутку само се преломи у Аркадијевој души свод таме и надви се блага и угодна свјетлост Сунца, доносећи вјетар што распирује пепео мрака.
Поново ћу је срести! Морам да вјерујем у то! Видио сам тај сјај што је избијао као магма из вулкана из њених очију пуних неодолијевања и страсти. Заљубићу се у Марину. Она ће бити мој нови почетак.
За Аркадија није постојао нити један осјећај који је био узвишенији од заљубљености, а то све зато што заљубљеност нема везе са нагонским дијелом бића. Човјек се не заљубљује у жену као биолошку творевину, већ у имагинарни идеал који она пробуди у његовој машти. Свако нагонско додиривање тог узвишеног осјећаја водило би ка његовој деструкцији и унакажености.
Марина у очима емотивне и умјетничке душе Аркадија није била жена за сексуалну пожуду као што је бројним женама то био примарни циљ. Нагон за тјелесно спајање било је нешто што је падало у други план. Она је била чиста ливада цвијетног полена, позив за живот, ренимација смисла и пресахнуле душе, оличење љепоте у сјају боја и опијеност интелигенције…
Да ли је она била заиста таква, Аркадије није могао да зна са сигурношћу, али су то били први утисци који су га освајали сликајући њен душевни портрет.
Киша је постајала све јача, пљусак само што се није немилосрдно сручио на град.