З. је по завршетку Академије остао да станује у Великом граду. Једне вечери је одлучио да се попне на воз и одвезе се до оближњег града. Града на најљепшој ријеци. З. је шетао кроз центар, попио неколико слаткастих мутних пива и спустио се низ кеј. Док је ходао према ријеци примијетио је гужву испред позоришта. Приближио им се и на великом плакату угледао је назив представе Виолиниста на крову. Гледао је премијеру неколико година уназад а онда се сјетио једне вечери.
Хотел Москва у Великом граду, лимени оркестар из Трста и његова прва плата. То вече је одлучио да почасти себе и прослави живот. З. иначе не воли прославе а повремено ни живот, али то вече је за њега без неког великог разлога било посебно.
З. је ушао у предворје хотела и из ресторана допирали су звуци лименог оркестра и женски алт који је увјежбавао сљедећу нумеру:
If I were a rich man,
Daidle deedle daidle
Daidle daidle deedle daidle dumb… Daidle deedle daidle
Daidle daidle deedle daidle dumb…
Па ово је знао напамет! З. је пожурио да сједне на своје, седам дана унапријед, резевисано мјесто.
З. веома воли музику. Сматра да музика оплемењује и да њу стварају само добри људи.
З. није имао лијеп глас иако је као дјечак пјевао баритон у школском хору, временом је глас постао храпав, промукао и недопадљив. Да ли је то било због цигарета, које је З. конзумирао још са ненавршених четрнаест, то није ни важно, уосталом као и низ других ствари које нису важне.
… Dear God, you made many, many poor people.
I realize, of course, that it’s no shame to be poor
But it’s no great honor, either. So what would have been so terrible if I had a small fortune?
If I were a rich man…
У себи је пјевушио добро познати текст. О, како је било лијепо тада. Имао је двадесет година и читав свијет је био његов. Већ помало разочаран у свој будући позив, ипак је проналазио начине да себи удовољи.
И тако је З. са својом првом платом одлучио да оде у тада најљепши и најскупљи ресторан у хотелу Москва и потроши велики дио плате за једно вече. З. није пио много алкохола; то му није причињавало задовољство. З. је јео. Прво је наручио аперитив:
– Вече! Молим Вас један виски са бадемима и маслац на тосту!
То је била његова поруџбина за предјела а потом је узео нешто од понуђених главних јела:
Мали Мармит/Petite Marmite: konsome, поврће, јунеће месо/consomme, vegetable, veal meat i Sote Stroganov/Beef Stroganoff: mustard , бифтек, рижа/grilled steak, mushrooms, rice.
Ммм, колико је само уживао. Јео је полако, не прождрљиво, као кад је био у мензи или јео паштету пред крај мјесеца – не, ово је била права храна, делиција. Јео је у малим залогајима и жвакао 35 пута и такав осјећај лагодности и безбрижности, какав је био тог пута у хотелу Москва, више се никада није поновио.
З. се тачно сјећао тренутка у којем су сва његова чула уживала. Завршавао је са Малим Мармотом, и таман на двадесет седмом жвакању.
If I were a rich man…
Сједио је на дну Велике сале и звук је допирао са његове десне стране. З. је престао да жваће и само је прогутао свој залогај. Устао је и пратио звук. На округлој сцени стајао је лимени оркестар а испред њих је стајала ниска жена у жутој хаљини са високом пунђом. Имала је између 60 и 70 година. З. је био одушевљен. Њен глас је у њему изазивао благу дрхтавицу. Подсјећала га је на његову баку Марту, коју је редовно заборављао, јер З. одувијек заборавља ствари а посебно некога до кога му је стало. Пјевачица у жутој хаљини је пјевала промуклим гласом и са таквом лакоћом изводила претходно започету пјесму. Прво високо, па ниско, па попут промуклог мушкарца, па попут уплашеног и промуклог мушкарца истовремено и онда би кроз смијех извлачила посљедњи дио:
If I were a rich man…
Просто се играла са својим гласом, њени покрети тијела су били једнолични али глас и њена експресија… непоновљиво! Касније је видио много извођача који су покушали да на овакав начин изведу пјесму али то никада није било ни слично овоме. Пјевачица у жутој хаљини је потом отпјевала неколико пјесама Били Холидеј, Еле Фицџералд, Нине Симон…
З. је био одушевљен, звиждукао је своју, од тог тренутка, омиљену ствар. До тада је обожавао Луја и његову What a wonderful world, иако ни најмање није био тог мишљења о свијету, волио је ту ствар. Викендом, када би питомци одлазили кући, З. је остајао у кревету и слушао на старом грамофону Луја и када би кренуо први такт What a wonderful world он би затварао очи и полако тонуо у сан. Тада би сањао своју собу, велика врата на кући баке Марте и стару трешњу у њеном дворишту.
З. је завршио вечеру. Имао је неку чудну потребу да наручи дупли виски али је знао да ако то уради сутра неће имати за цигарете. Одлучио је да оде. Прошао је поред лименог оркестра али није видио пјевачицу у жутој хаљини. Они су се припремали за други блок пјесама.
З. је изашао испред хотела Москва, запалио цигарету и ставио лијеву руку у џеп. У глави му је одзвањала мелодија. Било му је пријатно. Да ли овако изгледа срећа? – питао се он.
Размишљајући о тој вечери З. је неко вријеме остао да стоји поред Позоришта није ни примијетио да су људи нестали и да је представа давно почела. Запалио је цигарету и одлучио да наврати у оближњи маркет и купи себи полутку коњака. Кренуо је ка својој изнајмљеној соби. То вече је требао да се нађе са двојицом пријатеља али га је ово сјећање… више није желио да се види са њима. Попио је неколико гутљаја и сјео у парк испред хотела у којем је изнајмио собу.
– Било би добро да сам богат!
З. о томе мисли и данас. З. није постао богат. Неко попут З. никад не постане.
З. се никада није помирио са тим.
Он је знао ко је крив за његову немаштину.
Крива је Она, крив је позив, људи око њега, његова мајка, двојица браће, пропали пут за Малме и рат… и те како рат.
Рат је ипак био крив за све!