Апокалипса
Пророк што самује
На дну срца
И ријетко се јави
Давно је изрекао
Пророчанство о љубави
Налик ниједној прије
Нико се не усуди
Да приђе тек тако
Неукротивој
Ужасавајућој страсти
Која искри у свакој ријечи
Толико да ни њих двоје
Не смију прићи
Из страха да се не ране
Да се не сачувају
Једно од другог
И једно за друго
Пророк и даље самује
Утамничен у глави
Изјављује нова сновиђења
Утопљен у црној кафи
Сива
Босонога трчим
Земљаним путем
Бјежим од ватре
А џепови ми пуни
Барута
Узмичем пред пламом
Избјегох укус пожуде
Крваве су ми усне
Умрљане пепелом
А чађаво бијело лице
Скива црне очи
Дрхтаво неустрашиве
Скутови хаљине
Већ су нагорјели
И смрде на пошаст
На осујећен план
Да се спасим
Прије него ме
Стихија прогута
Бјежим под пепељастим небом
Скрива ме мјесец пун
Преклињем и небо и пакао
Да сам изгорила посљедњи пут
Пролазни
Проћи ће
Заједно са ријеком
Сви литри алкохола
Све фарисејске љубави
Сви стихови за њих
Похлепни снови и задње мисли
Проћи ће
Свака уобразиља
Све докоњачки настројене душе
Ситничава копилад курви и срама
Проћи ће задња карта за уточиште
У епицентру женских њедара
Проћи ће
Све што се усудило небу дићи стиснуте песнице
Дати искрено обећање
Да ће да се зауставе
Прије него и срце згазе
Проћи ће
Сви лицемјери и лажови
И сви болови
Ти душевно искасапљен
Кад ујутру тражиш
Пиштољ или Ибупрофен
И не нађеш ниједно
Па ти дође свеједно
Знаш и сам- проћи ће
Већ си све изгубио
Донкихотовска
Уморила сам се, Санчо
Јер
Увијек ћу бити своја
Луталица
Одважна, дрска
кад треба Жена од крви и меса
Са срцем тканим од бола
Уморили смо се, Санчо
Бесмислено надигравање
Кокетирање
Блефирање
И чињенице да знамо
Да смо обоје Дон Кихоти
Никад нећу бити
Ничија колико своја
И запамти драги Санчо
Мука ми је од двобоја
Да бар знамо
Да ли љубити, или пак
Поубијати се часно
Само не овако
Не овако,
драги Санчо.