Динко Османчевић: ПОВРАТАК ВОЂЕ

Динко Османчевић: ПОВРАТАК ВОЂЕ

Појавио се из црних пространстава свемира. Најприје су га уочили на контролним екранима орбиталне станице „Мир 7“ и јавили читавом свијету. Након обраде података, било је сасвим јасно да је то метални предмет, вештачког порекла, не дужи од три метра, у веома широкој елиптичној орбити око Сунца, са орбиталним периодом од 22 године, и то таквим да тек након свака четири обиласка, дакле једном у 88 година, прође близу Земљине путање.
У сљедећа четири дана објављено је на хиљаде чланака, полемика, изјава… о овом летећем предмету. Главно питање било је, наравно: да ли смо се коначно у пролеће тридесет и треће године трећег миленијума срели са интелигентним животом из васељене, и ако јесмо, шта је циљ њихове мисије. Али, објекат је био некако сувише мален за то; некако јадан. Друга могућност, да је неко са Земље лансирао тај предмет, у потпуној тајности, године 2011, или 1989, или 1967, или чак 1945, или 1923. кад озбиљна ракетна технологија није ни постојала, изгледала је такође, поприлично невјероватно.
Четвртог дана након открића, мотори ракете „Протон-Десјат“ затутњали су на лансирној рампи космодрома Бајконур. Уз бљесак пламених језика, одвојили смо се од рампе. На врху ракете био је наш мини-шатл „Младинка“, једини који се могао тако брзо припремити за ову мисију. Моћна ракета брзо нас је потискивала кроз густе слојеве атмосфере; у кабини брода осјећали смо турбуленције, шатл као да је делио наш притајени немир. Затим узлет кроз стратосферу… Убрзо смо били у свемиру, откачили смо потрошени „Протон-Десјат“, и он паде назад, да у повратку сагори.
Седамнаестог априла прешли смо више од половине пута. Усклађивање путање и брзине са непознатим објектом одвијало се добро. Натенане смо, тако из космоса, причали са Бајконуром, Москвом, Кејп Канавералом, са новинарима и са својим породицама. Моја жена, Весна, причала ми је о нашој малој Милици. Послала ју је баки на село. Чуо сам од Весне и многе нове београдске трачеве, и настојао да одглумим да ме интересује. Волео сам слушати њен глас. Руси су од западњака наплаћивали разговор са нама по цени од сто долара за сваки секунд, Србима су давали џабе.
Три дана касније, из базе су нас обавестили о догађају на Кејпу. Полетели су и Амери у њиховом „Венчер-Стару икс-33-б“, много већем, комотнијем, боље опремљеном. Каснили су за нама осам дана. Ми смо већ били пред циљем: Олег, Владимир и ја. Осматрали смо телескопом, радаром, и многим другим инструментима, снимали, јављали: примитивна капсула, врло хладна не емитује ништа, не исијава никакву сопствену енергију, само одбија сунчеву светлост; метал највероватније обичан челик, ништа нарочито. Дужина два и по метра, цилиндричан облик, са једне стране цилиндар је купасто зашиљен, са друге стране раван, то је дакле облик топовске гранате или једноставног врха ракете. Пречник само један и по метар. Израда која би, по свему, лако могла бити земаљска.
Незнанцу смо пришли с бока и убрзо смо борили паралелно са њим. Гледали смо га са олакшањем и, можда, разочарањем: тако невелик и технолошки једноставан објекат… тешко да би ико тиме могао прећи растојање између звезда. Закључили смо, и читав свет је закључио, да ово неће бити Први контакт.
Дошао је тренутак за акцију. Летимо сасвим једнаком брзином, дистанца 20 метара. Имамо времена. Олег остаје за командама „Младинке“, а Владимир и ја навлачимо свемирска одела и спремао се да пређемо преко. Маневар свемирске шетње трајао је свега два минута. Далеке звезде били су неми сведоци онога што се дешавало.
Додирнуо сам округли метални поклопац на задњој, равној страни цилиндра. Није било никаквих ознака. Чудесан осећај. Гајгерови бројачи и други мерачи радијације спавали су дубоким сном: на основу тога смо веровали да ово није атомска бојева глава. Отвор је био механички забрављен, са обртном полугом у једној удубини величине људске песнице, и дуго смо се мучили око њега; пола сата, читав сат. А онда успех. Отворили смо поклопац. Унутра није било никаквог притиска, никаквог гаса: вакуум као и напољу. Ипак, излете прегршт кристалића леда, белих, искричавих. Видесмо два залеђена људска тела, танко обучена, ничим заштићена од вакуума и космичког зрачења, очигледно мртва. Окренух се Владимиру, а и он је збуњен гледао у мене.
Извукосмо десно тело, држећи га за једну босу ногу. Жена. Тело је било привезано за једну танку, дугачку, лаку платформу, практично даску. Погледали смо њено заглавље. Тамо је стајао латинично натпис: Ева.
Владимир се покушао нашалити:
– Оно друго сигурно је Адам – рече он.
Али ја сам знао да није Адам. Извукосмо други леш, опет вукући га за ногу. Мушкарац. На дасци је, изнад његове главе, било име. А… д… Адолф.

Оставите коментар

Ваша имејл адреса неће бити објављена Потребна поља су означена *