ДОСАДAН ДАН
У кућама и становима су се окупљале породице на породичним ручковима. Породица је била и остала најсигурније уточиште. Били су пресрећни они који су имали здраве и неоскрнављене породице.
Људи су се опуштали. Била је недјеља. Досадна и сама, иако су улице врвиле од младих људских облика који су лутали без идеје и циља. На крају небеске арене у којој је Сунце бјежало у свој кавез, спуштало се предвечерје, мада је увелико био дан. Аркадије је био потпуно у њеном наручју, одсутан од свих земаљских збивања.
Депресивна стања свијести расла су на дрвећу. Могла су се брати сопственим рукама. За вечеру.
Тужно је било бити човјек. Радост при рођењу, туга приликом смрти, а неријетко и тада радост. Људи се рађају, одрастају, живе, једу, пију, похађају разне школе, убијају једни друге, воде љубав, а онда сви заједно умиру. Једни су посвећени искључиво раду на послу, стручном усавршавању, други трагају за траговима некаквих традиционланих Богова, постају пацијенти интересних секти, једни се баве сликарством, други музиком, неки се баве криминалом, силовањем жена и мушкараца, трговином људима, неки су професори и академици, полупрофесионални политичари, поједини се баве цвјећарством, пољопривредом и боћањем, неки су навучени на хероин, алкохол, порнографију, неки плачу, болују од депресије… свима је заједничко да се размножавају и по истеку времена почивају у тзв. Миру Божијем. Још једна ствар је невјероватна и апсолутно сигурна. На читавом свијету није постојало ништа досадније од недјеље.
Аркадије је читао по други пут у неколико задњих година Идиота од Достојевског, дивећи се његовој мисаоној снази и генијалности. Та предивна штива и описи мрака и дубина људских душа, дрхтава смиреност пера којим се пише, ретроспектива времена, те непроцјењиве и никад одгонетнуте реченице које парализирају свијест својом кристалном лепезом слика и душевних пејзажа и које су се заиста могле рађати само у свијести изнад разума, негдје на високим, обичном човјеку недокучивим и леденим врховима надинтелигенције:
…дјеца лијече човјечју душу…, Бог тражи људе, добре, наравно, а пакосни и каприциозни му не требају, нарочито каприциозни, који данас одлуче једно, а сутра говоре друго…, у вријеме се уздај, све ће проћи…, злочин је и сувише обично уточиште за та недаровита и грамзива ништавила…, обични људи стално су и у већини неопходна карика у ланцу свакодневних животних догађаја…
На тренутке би Аркадије дуго само ћутао и буљио у плафон пијуцкајући вино које је стајало на поду покрај ормара, размишљајући о свакој ријечи, о тежини свога живота и задатка, уочавајући пукотине на плафону које су га подсјећале на тло по којем хода, сањајући нови пут у непознато и неизвијесно. Маштајући о духовном преображају, чекајући духовно свитање из дубоког емоционалног мрака.
Након што се тргнуо и схватио своје одсуство, одлучио је да изађе из стана и побјегне од својих мисли. Приликом изласка, узео је прву свеску која се нашла при руци те се отргнуо према вани. Блок или свеску увијек је носио са собом, поучен чињеницом када му се неколико пута десило да је имао изузетне идејне досјетке, а није имао гдје да их прибиљежи. А како су му мисли врло често присутне на разним праговима менталних ходника, ствари су се заборављале или потискивале једна другу.
Вријеме је било угодно и топло. Испред њега су се протезале улице. Све је било досадно, мада и пријатно, ако би се човјек искључио. Одлучио је да прошета покрај Саве. Ходајући, почели су да му се указују први људски облици које је познавао из краја.
Младићи којих се Аркадије сјећао док су били клинци када је он био њихових година и младји, сједили су на кеју уз Саву на бетонским зидовима, са својих 27, 28, 30 година, бесмислено и незапослено, изломљених и искривљених лица која нису одавала наду и вјеру. Једни су нешто мумљали сами са собом, водећи некакве своје ратове, рјешавајући некакве унутрашње дилеме. Поједини су причали о нечему између себе, а други су просто само буљили у земљу, чак не мумљајући и не обазирујући се ни на кога. Неки од њих већ су у раној младости били почаствовани боравком у казнено-поправним установама. А онда опет, опет и опет. И сад. И скоро су можда изашли по ко зна који пут. Најокорјелији за себе су мислили да су криминални титани, остварени и опасни, поносни на своја достигнућа. Њих су се сви морали бојати. Многи су се тамо и враћали, из егзистенцијалне нужности. Затвор је био њихово сигурно уточиште, тамо су имали кров над главом, храну и стручну, односно криминалну обуку.
Ови што су били донекле повиновани законима и правилима, нису ништа боље проводили вријеме но осуђивани. Живјели су као паразити на грбачи својих родитеља. Неостварени у било ком смислу, незапослени, напустивиши школе и факултете, скренувши са менталних курсева, мрзећи цијели свијет па и сами себе. Без будућности, амбиција, циљева. Од схватања своје ситуације више нису ни мастурбирали. Зашто би се умарали?
Човјек некако када не жели да призна своју немоћ пред собом и животом криви друге за своју ситуацију и статус.
За све вријеме које је остало иза њих успјешно су стекли само узалуд проћердане године и уличну диплому Клошарске Академије.
Међу њима се нису могли затећи постадолесценти, тзв. Друштвено формиране и обликоване личности, који су завршили школе и факултете, возећи се у скупим аутима, имајући добро плаћене послове, носећи најскупљу одијећу, мијењајући слободоумне дјевојке, толико ушушкани и безбрижни, да не знају ништа даље од сексуалног нагона и сјечења ноктију, једни од оних када би им се десило да им родитељи умру, не би имали ништа, не би знали да живе, а камоли да се снађу, јер су неспособни.
Док је ходао и уочавао све те младе људе без смисла, сјетио се својих другова из В… с којима се кратко дружио прије него је дошао у Б… наставивши школовање у гимназији.
С њима није имао ништа заједничко, никако није могао да их схвати.. Све те људе у маленим и избрисаним срединама које су биле назначене само на изблиједјелим географским картама. Младе људе који су имали прилику да се еманципују, да побиједе поријекло, да се усуде да крену у освајање нових средина, ако већ нису умјетници којима то није толико важно. Њихов презир према великим центрима и градовима који нуде све облике спознаје и безброј различитих могућности духовног и креативног прогреса ширећи ум појединца, био је несносан. Вјечито незадовољни сами собом, а да се не говори о зависти коју гаје према људима који су у односу на њих на тај начин одмакли у животу.
Чињеница је да нисмо исти, јер да јесмо и Достојевски би био тек обичан статистички број, обична шифра у матичним књигама, портир, молер или скретничар на прузи, а слику Доријана Греја би написао Синан Сакић, а не Оскар Вајлд. Природа је засновла рационални поредак међу људима. Донекле се да оправдати трагичност и учмалост сужених простора, јер сам одрастао у таквој средини, али не разумијем равнодушност тих људи у односу на њихове животе. Ликови који не стреме никаквом напретку, а у којима тиња потенцијал. Знам поједине младе људе који су већ увенули прије него ли су и процвијетали, а имали су своје прилике. То су коцкари својих живота и времена, који су прокоцкали своја прољећа. Људи који константно излазе на иста мјеста у истим одијелима, са истим идолима и назорима, имајући своје мјесто за шанком и столовима, препричавајући већ безброј пута испричане приче, сјећајући се својих тинејџерских достигнућа из средње школе, када је било довољно имати зализану фризуру, подеране старке, подерану јакну, минђушу у уху, још неизрабљену дјевојку, излазити петком у град и знати играти фудбал, сав свијет би био твој. Заиста се не осјећам задовољно да ми конобар доноси пиће, а да ме не пита шта ћу да пијем. Не желим да зна да ћу пити кафу са млијеком без шећера ако сам дошао у јутро, или да пијем пиво директ из гајбе уколико сам дошао на билијар послије дневника, пролазило је Аркадију кроз главу умарајући га.
Затим се тргнуо из свог менталног путовања кроз квартове и градове осврћући се према кеју. Комарци су атерирали по тијелу изазивајући свраб и нервозу.
Поново је са осјећајем сажаљења и саосјећајсности гледао све те младе и узалудне људе који су сједили на кеју са бесмислом у очима. Уствари, појединачно, то су можда били изузето интелигентни и добри људи, ником ни за шта криви. Можда само дјеломично сами себи, ко би то знао. Пушили су крџу и пили јефтино пиво из пластичних боца. Када би им нестало горива, онда су пресретали све оне фине људе који су били вриједни, послушни, суздржани, лијепо обучени и који су завршавали школе да би се мучили кроз живот, који су били примјери својим родитељима и од њих су жицали новац. Нису имали избора. И њих су учили већ од предшколских дана па кроз средњу школу и факултетске тортуре како у животу треба бити стрпљив, послушан и покоран. …Све ће доћи у право вријеме… Стрпљен, спасен… …Сваког чека његово мјесто.
Наравно! Али мало јуче, живот је одмичући мировао као и прилике за нешто ново и боље. Међу њима су сједили и људи са освојеним дипломама разних факултета, али су просто пукли одбацивши све могућности, јер су имали више интелигенције од разума и мање прилика од снова. Њима је било најтеже, јер су губили од себе. Све је било кристално јасно и свега је било доста тим младим људима. Нико их више није могао увјерити да ће им живот кренути у освајачком правцу. Фразе као што су: млади сте, успјећете, издржите, све ово није бачен труд у таму, само чекајте, ваше вријеме долази, биле су само формуле превара и држање гладних уста на сигурној удаљености.
Дефинитивно у овој земљи млад човјек нема право на прогрес, како ментални, тако социјални и економски, право на живот и жеље, а камоли право на квалитетан креативни иступ, право на оствареност, планове и аутентичност. Само неколицина кретенастих потомака има право на кормило брода.
Сви остали су голи веслачи дугачких галија преко широких океана. И шта би био живот до пловидба на броду разума у океану људских менталних излучевина.
Аркадије се трамвајем одвезао до центра да би се поново дао у ходање. Ходајући покрај В… споменика нашао се у Р… улици. Спуштајући се даље, одлучио је кренути путем којим није ходао већ неколико мјесеци. Тако се затекао покрај зидина Новог гробља. Било је то лијепо и с укусом уређено одлагалиште људских лешева. На њему у Алеји великана биле су сахрањене многе познате историјске личности. Они су заслужено лежали тамо. Друштво их је признавало. Њима се човјек могао поклонити са дубоким поштовањем осјећајући своју мизерију.
Одлучио се да уђе даље на гробље и осјети на сопственој кожи, на сопственом страху и дрхтању све те бројне душе које лебде изнад нас и својих гробова давећи се у (не)миру и тами. Пожелио је да осјети треперење и акорде смрти. Све је то Аркадију било помало чудно, али у том разгледању споменика било је нешто што буди знатижељу. Истовремено се пред самим собом и згражавао и одушеваљавао колико му је интересантно обилазити све те споменике. Нарочито оне старије, гледати непозната имена уклесана у каменим плочама која су потпуно заборављена на депонији времена и заборава. Некад жива створења, данас састојци земље, ђубрива, хране, воде. Па сви људи једу храну коју ђубре лешеви и пију воду која сапире њихове кости пролазећи подземним водама. Болесно, сви људи ће једном бити мртви. Каква пародија.
Аркдије је мислио у себи, чак повремено узвикујући на глас: Па ја уопште не познајем те људе, ни ко су ни шта су, чиме су се бавили, како и гдје су живјели, да ли су били умјетници, трговци, радници… О њима не постоје никакви трагови. Ко су били они? Ко ћу бити ја када завршим овако? Можда коријен кртоле кромпира или лука…
Толико је тога било мистериозно у вези њих (или нас). Њихова закопана тијела која су сада труле кости, вода и земља, камене плоче и исписане ријечи на њима биле су чисте загонетке. Када би устали, вјероватно би се згрозили каквим их каменим (хладним) плочама прекривамо и украшавамо не би ли се оправдали њима за све оно што нисмо док су били живи. Цвијећем, вијенцима, свијећама. Неке су гробнице биле свјеже постављене, видјели су се трагови свјежих радова, док су поједини споменици били толико стари, прављени од кулира или клесани од обичног камена. На некима се више нису распознавали бројеви ни слова, више се није знало ко је ту сахрањен. Маховина и лишајеви прекрили су све. Такве споменике више нико није обилазио док су потпуно обрастали у траву и заборав. Вјероватно су и потомци тих покојника већ одавно били под земљом на неком другом групном одлагалишту људских тијела.
Ваздух је мирисао на смрт, на крај материје, крај билогије, крај живота. Одједном је Аркадију све постало кристално јасно. По путу се успорено кретала поворка. Најближи покојникови били су у првим редовима и они су плакали, носећи вијенце и крст. Међу њима је примјетио клинца ког је мајка држала за руку, а која је драматично ридала. Он није плакао, али је показивао знакове зачуђености, несвјестан и престрашен. Како је колона одмицала, ови у задњим редовима су нешто шапутали, неки су се чак кикотали и смијали. Напријед је ишао ауто у ком се налазио мртвачки сандук са лешом. На ауту је писало Погребне услуге „Починак”. Смрт је све мање постајала природна појава, а све више комерцијални факт. Сходно нашим обичајима, Она је за покојникове најближе постала луксуз, морали су се дизати кредити и позајмнице да би се неко достојно сахранио.
Какав бизнис, помисли Аркадије. Сигурна лова, нема стечаја, људи стално одустају од живота. Многи немају перспективу па одустају тако што се убију или их убије неко други, или то тако једноставно жели Господ. Каква страхота и морбидност, да те ставе у украшену кутију од дасака и онда те закопају као сјеме некакве биљке с тим што као такав никада не порастеш у нешто чему ће се људи дивити, јер те поједу црви, вода, влага и ко зна који све Ђаволи. Струнеш, постанеш ђубре којим храниш биљке, а онда постанеш нечија храна на столу, вода у чаши. Стравично! Неко те поједе у црвеном луку или парадајзу. А с друге стране, постоје и они који интер вивос сами себи бирају парцелу на гробљу, отплаћују све то на рате, бирају сами себи сандук посебног изгледа, величине, дужине и ширине, украса, врсту дрвета, боју лака којим ће се лакирати. Заиста морбидно, горе од гледања кастрације пингвина.
Сумрак се спустио над кровом града који се састојао од смога и провидних облака који су били црвено-наранџасте боје. Изнад високих стабала плесали су шишмиши хватајући инсекте. Град је постајао прометнији и бучнији, опкољен људима који су шетали његовим тротоарима и парковима. Аркадије је одлучио да се повуче у свој замак књига, музике и алкохола.
Свака се недјеља у својој временској неартикулацији и бесмислу, претежно код запослених људи, а нарочито увече, претварала у радни амбијент који се састојао од купања, бријања, сјечења ноктију, чишћења ушију, припремања и пеглања одјеће. А све да би се човјек нашао спреман и протоколарно нашминкан на репризном сету који се одигравао по већ давно написаном сценарију бирокаратског понедјељка, гдје су сви имали некакве безначајне и непамтљиве улоге.