СУСРЕТ СА МАРИНОМ
За све запослене људе одјекивао је радни дан. Пекли су се хамбургери, људи су се рађали, неки умирали од своје, туђе или Божије руке, штампарије су штампале новине, у бирократским канцеларијама је заударао воњ папира и штампача, водоводи су град снабдијевали водом, канализација је одводила отпадне воде у ријеке, радили су судови, љекари, адвокати, машиновође, рудари…
Аркадије је чекао свој термин за посао. За то вријеме читао је књиге и десило му се оно чега се највише бојао када је размишљао о еманципацији и ослобођењу од окова досадног посла и труле свакодневнице. Сада када је имао више времена, није имао инспирацију да пише. Ту и тамо су му се јављале поједине мисли и ментални скокови које је биљежио или по неки стих, али ништа значајно и конкретно. Ништа што би засјенило његове раније творевине. Покушао је да пронађе било какве инспиративне трагове читајући Нови завјет, али ни тада просто није ишло. Схвативши да не може побиједити самог себе, празнину и умор Ума одлучио је изаћи и тражити коријен надахнућа негдје у граду. Обукао се, узео свој руксак са непромијењеним садржајем, отишао на трамвај и нашао се у центру код аутобуске станице. Затим се попео на З…. и упутио према градском тргу.
Заиста је било тешко одгонетнути зашто нешто настаје, како долази и одакле се буди. Оваква врста креативних тежњи и талента нису били ништа до тешко проклетство које је само отежавало живот.
Али тада је дошао до закључка, мада није био потпуно сигуран, да напредак у креативном раду може доћи само док живи неконтролисана тежња ка откривању, спознавању и ослобођењу. Дакле, само у том стању које подразумијева константу борбу и трзање, јер тежња одређује сврху, сврха условљава рад и ангажује свијест. Тежња је услов остварења.
Као плод на врху стабла који се не може убрати па човјек свим менталним силама и напорима покушва надмудрити природу, па чак и самог себе покушавајући да га убере.
Управо у тим мапама и тежњама лежала су зрнца идеја и инспирација. Када би само радио оно што воли могло би се десити да би му и то временом досадило па живот тек тада не би имао никаквог смисла. Овако док год постоји тежња ка недостижном, исплатило се бити Сизиф који хрли у други бесмисао бјежећи од првог бесмисла. Мада, Аркадије се није дао лако увијерити у то. Када би овако размишљао тада би се само још више уплашио самог себе…
Ходајући градом и узнемиреним улицама, прошавши Трг Републике, нашао се пред Културним центром Б….. На њему је висио плакат са обавјештењем да ће се у галерији одржати велика изложба познатог сликара Н….. и да ће истовремено студенти са Академије умјетности свирати класичну музику на гитари и клавиру. То му је одмах привукло пажњу. Невјероватно је било што се све то управо одржавало управо када се Аркадије нашао пред галеријом.
Мада је одувијек исконски презирао масовна окупљања саткана од медиокритета, лажи и претварања, одлучио се да присуствује свечаности. Једина лоша ствар код таквих окупљања, ако су дјела вриједна па се исплатило присуствовати, било је то што би се ту увијек сретали људи које човјек познаје, гдје се неопходно понашати по некаквним дворским и писаним бонтонима и протоколима; извјештачено се смијати, климати главом сваке четири секунде, правити се да слуша када му се неко обраћа, пазити како пије своје пиће да не би случајно претјерао, узети само залогај два са сиротињски послуженог стола, причати о стварима које га не занимају и које немају баш никакав значај и вриједност.
Најтеже је било и остало бити једноставан, а самим тим генијалан стваралац. Авангарда као дио „урбане умјетности“ је најчешће посљедица недостатка талента креатора приликом испољавања неосјетних емоција. Обично привлачење пажње на нешто што само по себи може бити оригинално, али културолошки и вриједносно безначајно и кратког вијека. Стога би авангарди требало забранити иступ у друштву, јер је безначајна, а такве квазиумјетнике протјеривати, уводећи нешто као Римске проскрипције, јер такви „умјетници“ лију изузетно лош бетон без арматуре у креативне темеље Умова који би имали нешто да (по)кажу на себи својствен и аутентичан начин, а не могу да дођу до изражаја, јер су ови из ових или оних династија, па се називају великим умјетницима.
А данас је човјек велики умјетник само онолико колико има новца. Највећа жалост туге је што свака реализација умјетности и зависи од новца. Поставља се питање шта је онда у свему томе умјетност ако је материјализам услов њеног отјеловљења. Каква је сврха умјетности која се изражава у новцу? Ваљда је умјетност стање ума, а не збир бројева различитих монета. То је само један од разлога зашто Аркадије није често ишао на културна и масовна окупљања. Често су га позивали колеге са посла и познаници, и то баш јер су знали колико је посвећен умјетности, али цијена присуства међу људима је била врло често висока за њега, па је морао да измишља изговоре. Некада су ти изговори били убједљиви па су му људи олако вјеровали, а некада му се чинило да га провале. Али он није марио.
Не живим ја због тих људи, лажних усхићења и површних мисли, већ искључиво због себе. Сви се тамо окупљају у својим посебно одабраним, скупо плаћеним и по ничему значајним и битним тоалетама да би били виђени. Људима су потребни поводи за било какве догађаје, гдје се поистовјећују са групом да би се изразили, увијек је понаваљао наглас док је водио усмене дилеме да ли да присуствује или не на таквим коктелима.
Једне прилике А. је имао прилику присуствовати скупу поводом полагања вијенаца жртвама Другог свјетког рата. Слика и прилика сајма другоразредних фигура, тзв. Државних великодостојника, њихових помоћника и ситних полтронских чиновника.
Гледајући сав тај лажни одраз саосјећајности са тугом и трагедијом времена и побијених породица, у А се учвршћивао осјећај презирања према површном и нагонском људском уму. Била су то одвратне слике и прилике, да се човјеку моментално згади. Видјевши сву одвратност и крајњи безобразлук примитивизма и анимализам у понашању појединих чланова елите, одлучио је више никада не појављивати се на сличним манифестацијама и окупљањима. Као да су њима ишта значили некакви животи који су страдали прије много година. Многи од њих нису знали елементарне историјске чињенице.
Шта је лицемјерство за то? Послије полагања вијенаца отишли би на гозбу, обилан ручак и тамо би се товили, лочући до бесвијести, смрдећи на зној и своје учмале душе, а онда би у узаврелој сировој страсти хватали за стражњице конобарице или лакомислене колегице са посла које су имале дјецу и мужеве, као и сви мушкарци који су имали своје жене и дјецу. Таква окупљања неријетко су прерстала у Сајам оргијашења, разврата и блуда.
Тог дана, када се А. нашао пред културним центром, на изложби су били присутни бројни великодостојници, самоуздигнуте елитне личности, квазикњижевници бестселера, квазиполитичари, гej-фотографи, критичари и друга препотентна људска обличја. Нико од њих није имао појма о сликарству или умјетничкој вриједности сваког изложеног дјела, нити о класичној музици, али су сви нешто паметовали, јер је то била врхунска прилика да би се било виђено. Савршена прилика за промоцију, политичку, сталешку па чак некада и сексуалну. Сви су формално били образовани, украшени разним титулама, али релано знање и познавање сржи оног што су „учили“ нису имали.
Колико год му се све то гадило, ипак је одлучио да уђе, желећи да види да ли се ради о сликама које обилују реалношћу или је некаква авангарда у питању.
У сваком случају класична музика је ослобађала стреса и подизала је ниво интелигенције и креације.
Чим је ушао унутра, пред њим се указала гомила познатих лица на којим се лако уочавала незаинтересованост за изложбу. Они су чинили елиту и крем друштва коју су обични и необразовани грађани гледали као нешто узвишено, академно и недостижно. А уствари, човјек је просвећеније и паметније људе могао пронаћи на пијаци или на аутобуској станици. На жалост, статус се мјерио кроз богатство и утицај у друштву.
У овој групи, чини ми се да понајвише стршим, сви су овдје тек онако да се прошетају. Колико је само универзума, нервних сломова и томова књига између нас, нагризало је Аркадијев мозак у исти трен га чинећи поносним.
Наравно, међу свима њима било је уважених и значајних личности из јавног и културног живота који су заиста заслуживали велико поштовање. Људи који су имали оправдано свој став и мишљење о свему, као и широка и дубока знања. Бројчано су били у апсолутној мањини.
Али оно што је Аркадију извукло широки осмијех на лице било је када је сасвим неочекивано, само Бог зна како и зашто, угледао Марину.
Човјече, па то је Марина. И она је овдје, како је ово могуће, помислио је у себи осјетивши врелу крв у своме лицу док је срце појачавало свој ритам.
Одлучио је прићи јој. Прилазећи јој у њему су се преламала разна осјећања сумњичавог страха и плашљивости. Узбуђење је расло према врху емоционалног стабла. Пришавши јој иза леђа док је разгледала слику на којој је била насликана само столица на коју је било наслоњено стабло са шеширом, није био сигуран како да јој се обрати, шта да јој каже. Зато је одлучио да само стане покрај ње и да се прави да је не примјећује.
Стајао је са њене десне стране, с обзиром на то да је примјетио да се Марина лагано кретала са леве стране ка десној према излазу из галерије. Поново је била обучена као тотални фрик. На себи је имала тексас хлаче на трегере, а испод тога стару кошуљу умрљану бојама. На ногама је носила старе, подеране и бојом упрљане патике. Гледао је у слике које су висиле на зиду, али овај пут ни он није толико обраћао пажњу на слике колико је крајичком ока пратио Маринино кретање.
Слике нису биле лоше, али су биле некако стерилне, неискрене. Фалила им је Божанска инспирација и Генијалност, као код Салвадора Далија да би привукле пажњу. Мотиви, облици и боје поменутог генија-умјетника већ су безброј пута покушавали бројни да копирају и зато су остајали непознати свијету.
Марина је била на корак до Аркадија. Сусрет њихових погледа се драматично очекивао сваки трен.
„Хеј, па то си ти, болесни пјесниче!“, рече Марина озарено и с осмијехом који је одавао релативну искреност.
„Хеј здраво, откуд ти овде?“, рече Аркадије дрхтавим гласом одглумивши зачуђеност због њеног присуства.
„Ево, скитам се. Случајно сам навратила да погледам како и шта умјетници сликају у Б… Баш ми је драго што те видим.“
„Мени такође…“
„Видјела сам плакат прије два дана па сам одлучила да навратим. Хоћу да видим има ли овде генијалних стваралаца. Гледајући све ове слике, таленат је неспорна категорија овог сликара. Техника је у реду, мада недостаје емоције…“, говорила је заносно и одушевљено гледајући слику, кривећи главу, стављајући се у улогу креатора.
„Слажем се, али чини ми се да му фали искрености кад се ради о идеји.“, мада није дијелио мишљење са њом. На њега слике нису остављале никакву импресију, биле су ништа нарочито. Мада је то могли бити и посљедица непознавања сликарства, наставивши:
„Нисам још разгледао, али ово што сада видим, донекле је инспиративно. Него, нисам те примјетио у парковима, зар си престала да долазиш и сликаш?“
„Никада! Када бих престала сликати умрла бих. Сам си то рекао онда у парку. Стално сликам и нешто радим, тражим мотиве и инспирацију, али данас сам одлучила да не радим ништа, желим да се одморим од себе, мало сам спора, ако ме разумијеш?“, прозбори Марина погледавши га упитним погледом.
„Наравно да те разумијем. Човјек се умори од самог себе, од своје енергије, од своје психе, од својих туга и радости. Колико год хранио свијест, кад-тад мора да дође до замора материјала. И људски ум је као некаква врста акумулационог језера. Када вода отекне, мора да се сачека одређено вријеме да се вода поново акумулира. Тако је и са идејама,“ био је увјерљив Аркадије објашнајавајући у ствари своје тренутно стање неинспирације.
„Слажем се, све је на времену. Само оно може да нас награди новим идејама или да нас заувијек држи овако неинспиративне. Можда од самих себе превише очекујемо и тражимо, задајемо си више него што је потребно и што је реално оствариво. Боље је завршити неколико одличних ствари, него на стотине просјечних,“ рече Марина гледајући око себе.
Као да је некога тражила. У том моменту када јој је поглед препознао оно на што се усредсредила, рече Аркадију:
„Извини, немој да идеш. Разговара ми се с тобом, можемо негдје на пиво послије, али бих требало да разговарам са оним професором, он је татин пријатељ, заједно су студирали овдје у Б….“,
„Договорено! Бићу ту, чекам те да завршиш,“ рече Аркадије с усхићењем дубоко удахувши.
Марина се отргла према непознатом човјеку. Аракадије је био сувише узбуђен да би остао унутра те је одлучио да изађе вани.
Гледајући окупљене испред себе, из руксака је брзински извадио блок, изашао испред и почео да пише:
Људи и Ми умјетници, који морамо бити људи… јер то и јесмо, само мали и небитни људи…
У животу сва срећа, успјех у послу, квалитет живљења, наравано, уз сопствени рад, труд и напредовање кроз константно усавршавање, које најчешће води до инфаркта, рака простате и дебелог цријева, увијек зависе од људи који ти нису ни до кољена по свим параметрима и карактеристикама, а који су тамо негдје, на врху по некаквним политичким или родбинским основима гдје бахато ординирају, желећи да их се све пита, да им се полтронски подилази, и сл. Уствари, иза свог тог паравана величина стоје досадне и сиромашне личности достојне сажаљења. Оно што многи не схватају је то да стручно и факултетско образовање не мијења структуру личности, не утиче на степен просвећености, духовности, културне величине или на духовну просвећеност. Сами то и доказују кроз своје нагонско остваривање у послу.
Многи могу да прочитају на хиљаде књига, да похађају разноразне курсеве и високе школе, да прођу и виде разне културе широм свијета, али опет остајући ниско, на својој основној бази, непросвећени, конзервативни, душевно учмали, креативно слијепи, без каквих дубљих чула. Просто заковани на дно скале духовног прогреса.
Ту се посадила разлика између умјетника и просјечног хомо сапиенса. Умјетник носи Божанство и слободу у самом себи, као комад нечег што сија као камен у пећини. Као такав, Умјетник је срећан, узвишен, пред собом скроман и задовољан. Полуди и напада тек кад му неко угрожава његов унутрашњи мир и ментално двориште у коме држи алат којим ствара. Неспорно је да Умјетник и обичан човјек имају идентичне потребе у сваком погледу, у биолошком, економском, социолошком.