(Ерленд Лу: Животиње у Африци, Геопоетика, Београд, 2019)
Ерленд Лу је прослављени норвешки савремени романописац. Његов роман Животиње у Африци представља занимљив; прост и разуздан приступ питањима од опште важности из перспективе просјечне, пристојне особе у добро организованом друштву. Оно што овај роман издваја од бројних сличних савремених романа јесте хумор и начин на који се он појављује у дјелу. Та „комика“ има неколицину специфичности које помажу у цјеловитом приступу дјелу.
Његови ликови су недуховити, интертни спрам комичности коју су узроковали и која их раслојава, несвјесни комичности властитог дјеловања. Писац упућује преко карактера на комичну теоријску поставку која је оквир одигравања радње. Преко ликова се тај оквир не остварује, то јест, они не стварају, конструишу мјесто и услове одигравања радње. Заправо, његови ликови су, иако главни, све вријеме, саучесници у радњи; они помажу постављање сцене опсцености. Ерленд Лу преко њих открива процес настанка самообмане и колапс самосвијести у настојању остваривања најдубљих личних порива. На одређени начин, цијели је роман пародирање поставки савременог активизма, заузимање за ствари од општег интереса и самотумачења у дубини процјепа између стандардне потрошње и нарочите, неконвенционалне жеље. Однос карактера је површан, а дијалог базан. У суштини површност је најбоља квалификација и самих ликова. Описи су штури, реченице механичке, стил је „приземан“, не даје повода детаљнијем анализирању. Ипак, све негативно изнесено иде у прилог смислу дјела јер подржава њиме (дјелом) изнесени смисао на природан начин.
Необичне склоности Луових карактера отварају перспективу проматрања свијета са стране. На тај свијет се реагује, али та реакција је заправо бурлескна. Међусобно упознавање ликова све их је охрабрило у намјери да учине нешто за свијет у којем живе, да се побуне против односа који човјек има према животу и према природи. Начин на који изражавају своју побуну крајње је контроверзан. Контроверзност, атипичност, специфичност начина на које указују на зло које човјек чини природи огледа се у практичном демонстрирању тог зла. Ерленд Лу, заправо, открива како је и тај вид протеста комерцијализован, предмет потрошње. Учествовањем у пројекту освјештавања јавности ликови се компромитују, разоткривају као отпадници од свијета, као појединци које не мучи само то што се у свијету чини већ свијет такав какав јесте.
Моменат удруживања карактера представља главни психолошки моменат дјела. Охрабрени окружењем пуним разумијевања, гдје њих петоро бивају као једно, они раскидају са својим претходним животима или барем узимају паузу од њих. Раскид са свакодневницом означава и раскид са реалношћу какву су претходно познавали. Разилажење са условима и окружењем који су познати замјењује континент у којем још егзистира дивљина, и гдје много шта из Норвешке не важи. Аутор повезује упознавање властитости код ликова с упознавањем животиња у Африци. Однос, повезаност карактера с дивљином је интиман, они дубоко доживљавају нова искуства и на основу њих се поново дефинишу. Но, то је заправо сурогат дивљине, мјесто контролисаних услова и прецизних правила. Њихова посјета Африци, представљена као света мисија, задобила је лични карактер, претворена је у тек у непоредиво појединачно искуство. Њихова побуна против свијета који уништава, угњетава и тлачи, њихова намјера освјетљавања таквог зла, ишчезла је у нешто дубоко приватно. Сензационализам је однио њихову побуну, мотив цијелог пројекта порекло је уживање ексклузивног производа, услуге, потрошњом нарочитог облика. Начин на који је Ерленд Лу представио ту промјену је оно што овом дјелу даје посебан квалитет. Учесници мисије (скрнавитељи) су заборавили на мисију непримјетно.
Побуну су прекинули уживање, хедонизам. Начин побуне је оно у дјелу бурлескно, док пародирање долази до врхунца када субјекти у самообмањивању иду толико далеко да поричу потпуно очито.