Његов плави чуперак и гарави сокак, његова лета и љубави, реке и раскршћа, обележили су толике наше најраније младости и уткали се у нас као шифра, као дар.
Зорица Тодоровић Мирковић
Његов тајнословитељски ум и титански дух ратују са временом и простором, сурогатима живота, смислом и бесмислом постојања, аномалијама и мутацијама људског рода, апсурдношћу релативног и са смрћу која ништи човјеково достојанство.
Стефан Вишекруна
IN MEMORIAM
Постоји један невероватан гад
који се зове Мирослав Антић.
Ждере мој хлеб.
Прави моју децу.
Носи моја одела.
Са мојом женом редовно леже у кревет сваке ноћи,
јер зна да сам ја тог тренутка
далеко негде, у Лењинграду.
И тај Антић
који ме је упропастио и као писца
и као човека,
дакле, тај Антић,
који ће једног дана врло стрпљиво
лећи у моју сопствену гробницу,
пита ме једног јутра:
шта вам је, богаму, човече,
изгледате ми некако болесни?
А шта се,
извините за израз,
баш њега тиче како ми је
и докле ја то могу.
О мени се најдивније брину
они који ме остављају на миру.
А он,
пере руке мојом ракијом,
има кључ од мог атељеа,
петља са мојим плавушама.
Људи, тај ме тера да читам књиге,
оговара ме у рођеној кући,
свашта лаже,
мојој деци, замислите свињарију,
мојој деци купује сладолед
и подмићује их.
Био сам морнар.
Бежао сам.
Или одем, на пример, у Париз.
Покријем се ћебетом преко главе.
Пустим бркове.
А он ме и ту пронађе,
у некој бедној Улици Жоливе,
у неком бедном хотелу,
и врати кући, и расплаче ме.
Мати моја Меланија,
која не зна да је родила мене
а не њега,
више га воли,
више му верује,
и он то још како користи.
А он је та упеглана стока
којој ја пишем биографију.
Он је та уважена животиња
којој ја дижем споменик,
овако попљуван и сам
и до крајности згађен
што морам да му јавно позајмим очи,
и душу, и оно мало пара
које сам једва позајмио.
Кад сам ја, на пример,
скочио са Петроварадинске тврђаве,
он је ускакао у ђачке читанке.
Кад ме је доктор Савић лечио од алкохола,
он се правио као да има неке везе са филмом.
Где год се појавим,
гурао ме је да га не обрукам.
Мешао се у моје снове.
Примао је моје награде.
Церекао се на пријемима.
Један лицемер.
Један стварни лицемер.
Један – провинцијалац.
Један што је трпео све оно
што ја никада нисам могао да истрпим.
И који сада тако дивно жури
да цркне што пре уместо мене,
да би уместо мене,
ђубре једно,
да би уместо мене
што пре једини живео.
РОМАНСА
Немој да одеш више у онај град
где смо од себе заборавили пола.
Никад са звезда није већи пад
него на бетон са кафанског стола.
У очима сам гугутке подавио,
па сам им дуго шаптао смешно опело.
И све сам своје осмехе окрвавио.
Није све бело што личи на бело.
Перони каткад плачу кишом. Сат и
кофери. Свако некуд жури ноћас.
Исцепам карту. Нећу да се вратим.
За сваким возом остаје самоћа.
И само мрака напуне се прсти.
Не вреди. Сад смо друкчији, зацело.
Бар ти све птице из очију пусти.
Није све бело што личи на бело.
ПРОРОЧАНСТВО
Не осећати хладноћу.
Ни грудве које грме
о бело јелово небо
сандука.
Отићи мирно.
Расточити се у воду,
у земљу,
у ваздух,
у шуме,
овакве једне ноћи
под маглом непрозирном.
И онда: живети даље.
Бити до краја света
комадић нечега другог,
залутао и мали.
Ил’ само мирис и боја.
Само светлуцави ветар.
И нека звезда далека
која се вечито пали.