Ништа се није померало ни комешало.
Све је било тихо, мртво. Само је топ
показивао знаке живота… а уљези су и њега
онеспособили за сва времена. Повратни
пут за благо биће сигуран успех.
Насмејали су се.
Капетан је провирио кроз окулар телескопа. На брзину је подесио фокус.
„Оно што смо видели била је нуклеарна фисија”, убрзо је додао. Одгурнуо је окулар, уздахнувши. „Ако неко од вас жели, може да погледа. Али, призор није леп.”
„Дајте да погледам”, рекао је Тенс, археолог. Савио се да би што боље видео, шкиљећи. „Благи Боже!” Хитро се одбацио уназад, сударивши се са Дорлом, главним навигатором.
„Зашто смо, онда, прешли оволики пут?” упитао је Дорл, прешавши погледом преко осталих чланова посаде. „Нема сврхе слетати. Хајде да се
вратимо, сместа.”
„Можда је у праву”, промрмљао је биолог, „али волео бих да, ако смем, и сам бацим поглед.” Одгурнуо је Тенса и провирио кроз окулар.
Пред њим се пружао бескрајан простор, непрегледна сива површина која се протезала до руба планете. Прво је помислио да је то вода, али је убрзо схватио да је згура – избраздана, згуснута згура, тек понегде испрекидана насумичним стеновитим избочинама. Све је било тихо, мртво.
„Јасно ми је”, рекао је Формар, удаљивши се од окулара. „Па, тешко да ћу тамо наћи било какве махунарке.” Покушао је да се осмехне, али
су му усне остале непомичне. Склонио се по страни и наставио да стоји сам, збуњено пиљећи.
„Питам се шта ли ће атмосферски узорак да нам покаже?” рекао је Тенс.
„Могу да претпоставим,” одговорио је капетан. „Већи део атмосфере је затрован. Но, зар нисмо ово и очекивали? Не видим зашто смо изненађени. Фисија уочљива чак из нашег система мора бити ужасна ствар.”
Прошетао се низ коридор, достојанствен и безизражајан. Остали су га посматрали док је нестајао иза врата контролне собе.
Пошто је капетан затворио врата, млада жена се осврнула. „Шта је телескоп приказао? Добро или лоше?”
„Лоше. Никакав живот тамо не постоји. Атмосфера је затрована, сва вода је испарила, читава површина је кондензована.”
„А да се нису настанили у подземљу?”
Капетан је одшкринуо бочни прозор не би ли им што непосредније показао површину планете. Саговорници су зурили, нечујни и видно узнемирени. Миља за миљом – бескрајне руине. Поцрнела згура, избраздана и пуна ожиљака – тек понегде испрекидана хрпама стења.
Наша је одједном поскочила. „Погледајте! Тамо, на хоризонту. Видите ли?”
Упиљили су погледе. Нешто је извирило из површине, али то није била ни стена, ни насумична форма. То је било округло – круг тачака, беличастих туфни на мртвој кожи планете. Град? Некакве грађевине?
„Окрените летилицу, молим вас”, додала је Наша усхићено. Склонила је своју црну косу са лица. „Окрените летилицу, хајде да видимо шта је
то.”
Летилица је начинила заокрет, променивши курс. Када су застали изнад белих тачака, капетан ју је спустио – онолико колико је смео. „Стубови”, рекао је. „Некакви камени стубови. Начињени, можда, од вештачког камена. Остаци града.”
„О, Боже”, промрмљала је Наша. „Како грозно.” Посматрала је рушевине док су нестајале иза њих.
Беличасти квадратићи су се издигли изнад површине згуре, окрњени и испуцали, попут шупљих зуба.
„Овде нема живота”, рекао је капетан, напослетку. „Мислим да треба одмах да кренемо назад; знам да би остатку посаде то годило. Упутите
позив главној станици преко одашиљача, реците им шта смо пронашли; и да…
Затетурао се. Прва нуклеарна граната је погодила летилицу, завртивши је. Капетан је посрнуо, сударивши се са контролном таблом. Папири и
инструменти су се сручили на њега као киша. Чим се придигао на ноге, друга граната је задала ударац. На плафону се појавила напрслина, подупирачи и носачи су се попресавијали и згрчили. Летилица је задрхтала и напрасно изгубила висину. Аутоматски пилот је убрзо преузео контролу, донекле је вративши у равнотежу.
Капетан је лежао на поду поред смрскане контролне табле. У ћошку, Наша се успињала да се ослободи развалина.
Мушкарци су већ били напољу, крпећи напрслине на боковима летилице, кроз које је драгоцени ваздух отицао у празнину. „Помозите ми”, викао је Дорл. „Овде је избио пожар, искре су захватиле електричне водове.” Двојица мушкараца су дотрчала. Тенс је беспомоћно посматрао призор кроз сломљене и накривљене наочаре.
„Дакле, овде ипак има живота,” рекао је полугласно. „Али како…”
„Помози нам”, викнуо је Формар, протрчавши поред њега. „Помози нам, морамо да приземљимо летилицу!”
Била је ноћ. Неколико звезда је светлуцало на небу, намигујући кроз раштркани глиб који је пловио преко површине планете.
Дорл је зурио унаоколо, мрштећи се. „На каквом смо месту заглавили.” Вратио се послу, чекичајући пресавијену металну љуску брода. Носио је заштитно одело. Још увек је било ситних напрслина, па су неке радиоактивне честице из атмосфере већ доспеле унутар брода.
Наша и Формар су седели за столом у контролној соби, убледели и нечујни, прегледајући инвентар.
„Недостаје нам угљених хидрата”, рекао је Формар. „Можемо да разложимо складиштене масти ако желимо, али…”
„Питам се да ли можемо ишта напољу да пронађемо.” Наша је пришла прозору. „Како само неприступачно изгледа.” Шетала је напред-назад, ониска, изразито витке грађе, лица затамњеног изнуреношћу. „Шта мислиш, да ли би истраживачка екипа нешто пронашла.”
Формар је слегнуо раменима. „Не пуно. Можда неколико влати које расту ту и тамо, у некаквим пукотинама. Ништа од било какве користи. Било шта прилагодљиво оваквом околишу мора бити отровно, смртоносно.”
Наша је застала, протрљавши образ. На њему се пресијавала дубока огреботина, још увек црвена и отекла. „Како онда објашњаваш – то? Према твојој теорији, становници ове планете су засигурно спржени у својим кожама, попут кромпира. Али ко је на нас пуцао? Неко нас је уочио, начинио одлуку, уперио оружје.”
„И премерио раздаљину”, додао је крхким гласом капетан са свог лежаја у ћошку. Окренуо је главу. „То је део који ме брине. Прва граната нас је онеспособила, друга нас је умало потпуно уништила. Биле су прецизно, савршено уперене. Ми нисмо тако лака мета.”
„Истина.” Формар је климнуо главом. „Па, можда и сазнамо одговор пре него што напустимо ово место. Како чудновата ситуација! Свe наше
резоновање нам говори да овде нема живота; читава планета у угарцима, атмосфера ишчезла, потпуно затрована.”
„Оружје које је испалило пројектиле је преживело”, рекла је Наша. „Зашто не би и људи?”
„Није то исто. Металу није потребан ваздух. Метал не може да оболи од леукемије услед тровања радиоактивним честицама. Металу нису потребни вода и храна.”
Уследила је тишина.
„Парадокс”, рекла је Наша. „Било како било, мислим да треба да пошаљемо истраживачку експедицију. А у међувремену, треба да наставимо са
поправљањем брода.”
„Проћи ће дани пре него што узлетимо”, рекао је Формар. „Потребан нам је сваки способан члан посаде. Не можемо да приуштимо истраживачку екипу.”
Наша се благо осмехнула. „Тебе ћемо првог послати. Можда ћеш открити – шта те беше онолико занима?”
„Махунарке. Јестиве махунарке.”
„Можда и успеш да пронађеш коју. Само…”
„Само шта?”
„Само, припази се. Пуцали су на нас не знајући ни ко смо, ни шта тражимо. Уосталом, шта ако су се борили међу собом? Можда не умеју да
претпоставе да је ико, под ма каквим оклностима, пријатељски настројен. Како чудноват еволутивни пут, сукоб међу врстама. Борба унутар исте расе!”
„Сазнаћемо ујутру”, рекао је Формар. „Хајде да одспавамо.”
Сунце је изашло, оштро и хладно. Група од троје – два мушкарца и једна жена – спустила се кроз бочни отвор летелице, стопалима додирнувши
чврсто тле.
„Какав дан”, рекао је Дорл мрзовољно. „Рекао сам да би ми било драго да поново осетим чврсто тле под ногама, али…”
„Хајде,” рекла је Наша. „Приђи овамо. Желим нешто да ти кажем. Хоћеш ли нас извинити, Тенс?”
Тенс је смркнутог погледа климнуо главом. Дорл се примакао Наши. Ходали су једно поред другог, мрвећи металном обућом згуру под стопалима. Наша га је летимице погледала.
„Слушај, капетан умире. Нико осим нас двоје то још увек не зна. До краја дана га више неће бити. Удар је нешто учинио са његовим срцем. Он ускоро пуни шездесет година, знаш?”
Дорл је климнуо главом. „Штета, заиста. Према њему гајим изузетно поштовање. Наравно, сада ћеш ти заузети његово место. Пошто си већ заменик капетана…”
„Не. Више бих волела да неко од вас преузме вођство, можда ти или Формар. Размотрила сам наш положај и чини ми се да се морам спарити са
једним од вас двојице, и то са оним који жели да постане капетан. Тако бих пренела одговорност.”
„Ја не желим да постанем капетан. Боље да Формар то учини.”
Наша га је посматрала, високог и плавог, док је корачао поред ње у свом заштитном оделу.
„Приврженија сам теби. Можемо да покушамо, барем накратко. Мада, што се мене тиче, чини како ти је драго. Види, наишли смо на нешто.”
Зауставили су се и причекали Тенса. Пред њима се налазила разрушена грађевина. Дорл је пиљио унаоколо замишљеног погледа.
„Видиш ли? Читав овај простор је природна увалина, огромна долина. Видиш ли како се стење уздиже са стране и опкољава њено дно? Можда је
део великог бљеска и овде залутао.”
Тумарали су по рушевинама, скупљајући разноразне комадиће развалина. „Мислим да је ово била фарма”, рекао је Тенс, испитујући комад
дрвета. „Ово је био део млинске ветрењаче.”
„Стварно?” Наша је узела комад и изврнула га. „Занимљиво. Али мислим да треба да кренемо. Није нам још пуно времена преостало.”
„Погледајте”, рекао је Дорл одједном. „Тамо, у даљини. Зар оно није нешто?” Уперио је прстом.
Наша је разрогачила очи. „Бели каменови.”
„Шта?”
Погледала је Дорла. „Бели каменови, велики шупљи зуби. Капетан и ја смо их опазили још из контролне собе.” Нежно је додирнула Дорлову руку.
„Одатле су испаљени хици. Нисам мислила да смо овако близу слетели.”
„Шта има?” Упитао је Тенс, пришавши им.
„Готово да сам ослепео без наочара. Шта видите?”
„Град. Одакле су запуцали.”
„Ох.” Свe троје су сада стајали заједно. „Па хајдемо”, рекао је Тенс. „Ко зна шта ћемо тамо пронаћи.” Дорл се намрштио.
„Чекајте. Не знамо у шта се упуштамо. Мора да постоје некакве патроле. Кад смо већ код тога, вероватно су нас до сад спазили.”
„Вероватно су опазили и саму летилицу”, рекао је Тенс. „Вероватно знају и где је могу пронаћи и разнети на комаде. Зар је толико битно ако
се још приближимо?”
„То је тачно”, рекла је Наша. „Ако истински желе да нас униште, немамо никакве изгледе. Ништа нам од наоружања није преостало, то знаш.”
„Осим овог при руци.” Дорл је климнуо главом. „Хајдемо онда. Претпостављам да си у праву, Тенс.”
„Али дајте да се држимо заједно”, додао је Тенс нервозно. „Наша, корачаш пребрзо.”
Наша се осврнула, осмехнувши се. „Ако очекујемо да стигнемо тамо до сумрака, морамо да корачамо брзо.”
Наставиће се…
Филип Киндред Дик je рођен 16. децембра 1928. године у Чикагу, са сестром близнакињом, Џејн. Џејн је умрла осам недеља касније због алергије на мајчино млеко.
Већи део живота провео је у мајчином завичају, Калифорнији. Уписао је Калифорнијски универзитет, али је прекинуо студије не положивши ниједан испит.
Од 1952. године је професионални писац који ће саставити опус од тридесет шест романа и пет збирки прича. Године 1962. за роман “Човек у високом дворцу”, негативну утопију у којој посматра свет настао после наводне победе нациста у Другом светском рату, добио је награду “Хуго”, а 1974. године меморијалну награду “Џон В. Кембел”, за роман “Теците сузе моје, рече полицајац”.
Живео је хаотично: женио се пет пута, стално је у кризним психофизичким стањима због употребе дрога и амфетамина. Много пише, али без правог финансијског успеха, све док није продао права на екранизацију својих дела холивудским продуцентима. Умро је непосредно пред премијеру филма “Блејд Ранер”, рађеном по његовом роману “Сањају ли андроиди електричне овце” – од срчаног удара, другог марта 1982, у Санта Ани. Успео је да погледа првих, немонтираних, двадесет минута тог филма, на једној затвореној пројекцији; кажу да је био задовољан одгледаним.
“Блејд ранер” ће прославити не само редитеља Ридлија Скота, већ и име умрлог писца. Уследиће екранизација чак четрнаест његових дела, међу којима су Верховенов “Тотални опозив” (1990), Дагуејеви “Вриштавци” (1995), Спилбергов “Сувишни извештај” (2002), Вуова “Наплата” (2003), Фледеров “Уљез” (2005), Линклетерово “Тамно скенирање” (2006), итд.
Данас се у Америци сваке године додељује награда “Филип К. Дик”, за најбоље дело у области научно-фантастичне прозе.
Са енглеског превео и биљешку сачинио
Душан Јагличић
Превод преузет из четвртог броја Бокатиног дијака.