Поглавица Луди Коњ
гледа у правцу севера са сузама у очима –
Прва снежна олуја
Слеђен
у бари за птице
Један лист
Данас нема телеграма
само више лишћа по земљи
То је све
Педесет миља од Њујорка
сама у Природи
Веверица обедује
Сутон – птица
на тараби
Је мој савременик
Пада вече – исувише мрачно
да бих прочитао страницу
Исувише хладно
Пада вече – исувише мрачно
да бих прочитао страницу
Исувише мрачно
Амбар, плива
у мору
Лишћа које разноси ветар
Лепе младе девојке се устрчале
уз степенице библиотеке
Носе шортсеве
Џеронимо, с јесени
каже не мирољубивом
Кочизу – дим се диже
Савршена месечина
коју квари
Породична свађа
Иза Супермаркета,
у дивљој трави,
Љубичасто цвеће
Новембар – тако назални
позив
Пијаног кондуктера
Бацивши око на месец
У јануару, Бодисатва
Крадом пиша
Сом се борио за живот
и победио
Мокри смо сви
Покушавам да учим сутре,
маче на мом листу
Иште пажњу
Мој кревет у нереду
– Глас жене
Из суседства
Пијан као мајка
Пишем писма
Под грмљавином
Светлији од ноћи,
Снежни кров мог
Амбара
Пробудио се мрзовољан
сањао попа
Који једе пилеће вратове
Реч ХЕНДИКЕПИРАН
клизи по снегу
На новинама
И тихи мачак
који седи крај бандере
Осећа месец
Мачка која једе рибље главе
– Све те очи
Под светлошћу зведа
Птице
ме изненађују
Са свих страна
Замолио сам Алберта Саихоа
За хаику,
Ништа не рече
Mémère рече: „Планете су
удаљене како би људи
Једни друге остављали на миру.”
Блага пролећна ноћ –
Млада девојка рече
„Добро вече” у мраку
Облаци Ајове
прате једни друге
У вечност
Док читам своје забелешке
мушица скаче
С листа на прст
Железнички тунел, сувише мрачно
да бих написао:
„Људи су незналице”
Тихо сипам кафу
у поподне,
Како прија!
Зора – необријани
Писац
Се надноси над своје бележнице
Син који жели да се осами
Обавијен
Својом собом
Ах, шта мари?
радим шта хоћу –
Савијам још један џоинт
Чекајући са мном
крај тог ефемерног
Постојања – месец
Издужено острво
на небу
Млечна стаза
Ремети суштину мога духа
сва та храна
Коју треба да скувам
Луд исписах завесе
песама
У пламену
На сунцу
лептирова крилца
Као црквени витраж
Изненадило би те
колико сам мало тога знао
Све до јуче
Или, ударали ми истом ил’ различитом
стазом
Сваког прати месец
Молим се без престанка
говорим
Сам са собом
Узми чашу воде
из океана
И ето мене
Сутон у светим
шумама –
Прашина на мом прозору
Да ли знаш зашто се зовем Џек?
Зашто?
Ето зашто.
Хаику, шмаику, не успевам
да схватим намеру
Стварности
Рано јутро у друштву
веселих паса –
Заборавих на Стазу
Пас је зевнуо
и замало прогутао
Моју дхарму
Трава се љуља,
Кокош кокодаче
Ништа се не дешава
Нема Буде
јер
Нема ни мене
ВРЕЛИ ВЕТАР
даје боровима
Дубок говор
Гери Снајдер напушта дашчару
као дим –
Моје усамљене ципеле
Сутон у пролеће
на Петој авенији
Птица
Пшенични силоси су усправни камиони
који допуштају друму
Да им приђе
Поље у јутро –
поглед ми привлачи
коров
Појео хамбургер
Кони Ајленд
У Ванкуверу, Вашингтону
Трчи за тим
телом – трчи за
Распаљеном ватром
Ничег тамо нема
јер
Ме није брига
Јадно, крхко тело –
Одговора
Нема
Олуја се,
попут Достојевског
Припрема док ослушкује
Оно што промиче
забавља се тиме
Да буде роса
Призвах Хана Шана
Кроз маглу –
Тишина, рече
Призвах – Дипанкара
Поучи ме
Не рекавши ништа
Птица оде
Док је простор растао
Бео страховито
Стопирао сам хиљаду
миља да бих ти донео
Вина
Звук тишине
је једини наук
Који ћеш добити
Ниједан измишљени суд
о форми,
Облаци
Америка: дозвола за риболов
дозвола
За медитацију
Нирвана, као када киша
угаси малу ватру
Чему објашњавање?
носи свој терет
У тишини
„Ти и ја”
певах
Гледајући на гробље
Долази пролеће
Да, сва та машинерија
Низашта
Ко мари за посечена стабла
Провансе? –
Пут је пут
Неко ми зазвони на врата
Ко је? Рекох
Ох, зар је то овде уопште битно
Пун је месец у крошњама
с оне стране улице –
Затвор
Грејхаунд аутобус,
јури кроз ноћ,
Вирџинија
Књига
се држи сама од себе
На полици
Талог моје кафе
блиста
На јутарњој светлости
Сви ти мудраци
спавају
Отворених уста
Гери Снајдер
је хаику
У даљини
На тротоару
мртво птиченце
За мраве
Заувек и заувек
добро је све –
Шуме у поноћ
Ноћ јесења –
моја мати себи сече врат
Ноћ јесења –
моја се мати сећа
мог рођења.
Брига ме
ниски жути месец
Мене воли
Прејаки ветар –
Празно гнездо
У поноћи
Ноћни пљусак – комшије
Се надвикују
У суседној кући
Одложи оловку –
нема
више мисли, нема олова
Јуни – снег
пупољака
По земљи
Стабло које се њише
на месечини
Прозрело ме је
Стабла не могу да посегну
за чашом
Воде
Пупољак у снегу –
смртоносна борба
Између две птице
Радни сто засут
поштом –
Мој дух је спокојан
Играм кошарку –
сусетка
Ме опет посматра
Ох, птице
у зору,
моји отац и мајка
Пролећна ноћ –
лупа комшије
У реновираној старој кући
Звезда падалица! – не,
Свитац! –
Ах, јест, јунска ноћ
Мушкарци и жене
Брбљају под
Вечитом празнином
Док ходам по води
сен ми
Тежа од олова
Сам, у
ритама, циркам вино
На месечини
Два аута промичу
низ ауто-пут –
Муж и жена
Ох, испио бих
сву Жуту реку
У својој љубави према Ли Поу!
Моји се критичари беспрестано
мигоље као
Отровни бршљан на киши
Јесења ноћ
знак Војске спаса
На згради од хладних цигала
Велике журке уз алкохол
и клавир – Божић
Дође и прође –
Што се Кенедија тиче –
он је с јесени спавао
Поред стабала спокојних шуморних
Син се тихо
пакује док
Мати спава
Столар с пролећа
зен
Чавла и чекића
Тиха ноћ јесења
а те будале
Започињу свађу
Бик који Седи намешта
појас: мирис
Димљене рибе
Киша на Лицу
посматра с брда:
Ено Кастера
Са енглеског превео
Борис Лазић
Текст преузет из петог броја Бокатиног дијака.