СЈАЈ ВЈЕРНЕ ЗВИЈЕЗДЕ
поводом упокојења Стевана Тонтића (1947–2022)
Одлазак песника – због природе његове, двојаке – чини да осетимо да је одлазак за којим гледамо двострук. Са човеком Стеваном Тонтићем, делује да је отишао и песник Тонтић, и антологичар, есејиста и преводилац. Делује двоструко, јер, Стеван Тонтић није био песник којег човек у њему напусти за живота, нити човек којег је икада напустио песник. Од прве је, до последње књиге, остао доследан човеку у себи, вазда говорећи песником бескрајног шарма.
А песника има, што се са ужасом постојања у свету – оваквом, или свакаквом – сучељавају у мраку, мраком; има их који светлост ишту; има, који делује да су прогутали мрак. Стеван Тонтић је преживео и надживео као човек, преживео, и надживео и као песник. И, када год читали његове стихове, знамо да носе нарочиту, тежину коју је поднео човек са главом као залогом срцу.
Срце је, Тонтићево, и љубав је, његова, оно што песник мора да пожели човеку, и на чему сваки човек песнику позавиди. У њему је оно тукло двојако, и његова је љубав једна од ретких које бришу поуздане границе између стиха, и страха који је, углавном, живот.
Остајемо, Стевану Тонтићу захвални.
Растко Лончар
НАКОН МНОГО ГОДИНА
ПРИНУДНЕ РАЗДВОЈЕНОСТИ
(из Свакодневног смака свијета)
– Чини ми се, драги, да је твоја
Љубав према мени
Била на врхунцу у годинама
Твога егзила,
Док си ми био недоступан,
А нама овдје,
И након твог изгона,
Пријетила глад и сила.
– Да, драга моја. Тамо сам се
Чупао из све те погибли
Једино мишљу на тебе,
Милујућ те у свом сну.
А сад, кад смо милошћу божјом
Опет скупа, молим те, схвати –
Онај ко зна како је на врху,
Ваља да издржи и на дну.