Јачање маније цитирања великих умова по друштвеним мрежама и отварање сајтова за просљеђивање туђих навода, навео је уредништво Српа да се прикључи овој кампањи и створи рубрику посвећену овој моди. Напомињемо да лакомисленији конзументи текстова са нашег сајта неће имати користи од ове рубрике, јер цитати, које ћемо у турнусима по десет објављивати с времена на вријеме, не подлијежу просјечном укусу пратилаца друштвених мрежа. Они су само исјечак из стварно прочитаних књижевних и иних дјела, те, као такви (али и због помањкања патетичности у њима), сигурно неће подићи рејтинг преносиоцу.
Америчка нација је изолована од насиља, у једном безбрижном спокојству – она само негде на неком далеком месту губи младе момке и девојке, трошећи на то брдо долара. Рат се развлачи. У тренутку кад се војници врате на своја огњишта, схватају да се земља за коју су се борили драстично променила. А већину људи и не занима шта им се тамо дешавало.
(Џо Халдеман: Вечити рат)
П: Јесте ли испунили наређења?
О: Да, сер!
П: И која су вам била наређења?
О: Потаманити све што се помера.
(Сведочење наредника Вилијама Л. Калија млађег пред војним судом 1972.)
Једино су мртви видели крај рата.
(Платон)
Сва несрећа људског рода долази од тога што људи не знају остати сами у једној просторији.
(Блез Паскал)
Како љупко. Љубав која се рађа у галами, псовкама и мирису кобасица… Нема шта, ништа не може зауставити ту кобност срца. Ту љигаву сентименталност. Поштеди ме, Венеро, заувек тога! Моја судбина је негде другде…
(Жан Дифо: Црна богиња)
И тако се спустише у Рим, град бездан, град бунар, град мочвару. Уске изувијане улице знојавих зидова, кочије са сломљеним точковима, мртви пси са просутим цревима, вечна градилишта отворена за кишу, кужан дах сунца, дим огњишта, смрад ужеглог јела на прљавим туникама, воњ на лук и вино, погребне поворке од којих се леди крв у жилама, стуцаве веселе маске, проститутке са својом размазаном шминком, подводачи који толе своје жеље, просјаци који скривају своју мржњу. Рим све вари и онда испљуне, јер Рим ништа не задржава!
(Жан Дифо: Црна богиња)
О СЕНЕКИ
Неки од дворана су га називали стари лисац. Није био сиромах. Његов начин живота је умео да изазове ругање. Наиме, мудрац је причао о аскетизму док је вино испијао из златног пехара. Једнако је био оптуживан и за непотизам: његова два брата, његов нећак, бројни његови клијенти постављани су на високе положаје захваљујући његовим препорукама. Ништа наша модерна политика није сама измислила.
(Жан Дифо: Крв звери)
– Ви сте болесни. Сувише дуго нисте имали жену. То се види.
– Хвала на бризи – рече он – али чекаћу док се не почну добијати преко социјалног осигурања.
(Џон Вејн: Пожури доле)
Називате ме лоповом? Због неколико бедних крађа и још јаднијих недела? Да сам као ви имао војску да уништава читаве народе и пљачка богатства страних земаља, ви бисте се мени обраћали са величанство!
(Луиђи Критоне: Ја, Франсоа Вијон)
Кад све сведем, смислим – врховниче кнеже,
Знам румене, жуте – знам очаја страст,
Смрт саму познајем, која свугде сеже,
Само себе не познајем, ту свест нема власт.
(Луиђи Критоне: Ја, Франсоа Вијон)
Чујте још мало мога вриска
Јер истина је, побратими,
Зарада таква сва се списка
У шуми лети уз пећ зими:
Новац се не тичи већ здими
Препустивши вас вељој беди.
Наследник има шта да прими?
Нечасна добит слабо вреди!
(Луиђи Критоне: Ја, Франсоа Вијон)