Елементарне честице, роман савременог француског писца Мишела Уелбека, представљају својеврстан покушај новог приступа Њу Ејџ (New Age) покрету. За разлику од већине аутора који се фокусирају на квалитативна одређења правца, типичности контекста, или, чак, политичку позадину која га омогућава, Уелбек илуструје значење Њу Ејџа за живот појединца. Лишен богатства описа и на моменте преоптерећен садржајем, Уелбеков стил не даје потребан утисак тежине који би оцјена једног правца или периода морала имати. Томе придоноси и велики број штурих порнографских описа који су, врло често, далеко од еротичности. Штавише, фокус на физиолошке аспекте људског сједињавања умјесто истицања биохемијске и социјалне компоненте људског интимног односа лишава садржаја односе његових ликова. По форми, Елементарне честице можемо чак назвати антипсихолошким, пропозитивистичким романом, или социоеволутивном литерарном студијом.
Радња слиједи животе полубраће, Мишела и Бруна, који су директни изданци покрета. Мајка их се одриче зарад властите слободе. Њихова дјетињства су трауматична, нарочито оно Бруново, који је растао у непријатељској атмосфери државног дома. Ти напуштени, дјеца умрлих и разуларених, наступали су звјерски, ношени потребом уважавања и истицања, гоњени потребом надомјештања властите безизгледности. Уелбек се послужио лицем мајке као метафором промјене друштвене парадигме, као илустрацијом културне трансформације шездесетих година која је била директна реакција на педесете и поларизацију свијета, и гнушање на игнорантски однос свијета спрам догађаја из другог свјетског рата. Она је слободна; ужива у благодетима тјелесног ужитка, слободи говора, наркотицима и либералним идејама. Брак је препрека, дјеца су терет, а период пред њима је неколицина година доступног уживања тјелесних и душевних задовољстава. Одбацује их, оставља, као што оставља за собом конвенције раније генерације и прошлост. Они се одвајају од претходне генерације, реагују на ригидност и учахуреност маторе, изнурене француске породице. Слобода сексуалног општења, уживања секса не трпи од посљедица, не брине о разултатима властитих поступака. Тај покрет обликује читаву генерацију која не брине о тиме шта оставља иза себе, и полубраћа су увјерљив приказ такве небриге.
Адолесценција полубраћу оптерећује њиховом анималношћу. Нагонски императиви живог организма у комбинацији с непостојањем узора и ауторитета, дубоко се урезују у свијест обојице. Њихово трагање за женама скоро да је као и трагање за властитошћу, ипак тај моменат остаје потпуно неосвјештен, а неуспјех на том плану чини их, сваког на свој начин, неспособнима за дубља осјећања, за присне емоције. Уопште, кроз цијело дјело, нагласак је на надражајима умјесто на допадању, тежњи, циљу. Одсуство стабилне социјалне основе, као што је породица или као што су сродство и заједница компензовано је укључивањем у бројна окупљања људи гдје постоји потенцијал копулације. Уопште, кроз њихову визуру, жене су објекти, а човјек, генерално, је манифестација процеса еволуције, недовршена и неупотребљива расплодна машина. Атомизацију људи слиједи механички однос међу њима, у тој перспективи човјек није више од бића инстинкта и бића потребе.
Најљепши моменти романа су истовремено и најболнији. Тренуци истинске љепоте, суштинског задовољства, неспутане интимности у сјенци су свјести о њиховој моменталности, о пролазности и непоновљивости. Што је занимљиво њих ни у једном тренутку не прати помисао о могућности мишљења надљудског суда. Недостајућу духовну димензију замјењују разни облици здружености као што су секте, или комуне. Одвојени региони припадника покрета и оних који виде одређене могућности у истом не чине се кадрим изњедрити довољно увјерљиву трансцендентну перспективу, чему је неупитно разлог генерална аверзија према институционалном устројству. Однос према смрти суспрегнут је усредсређеношћу на тјелесна искуства, то је истовремено презентовани пут сопственог надилажења. На исти начин, у чину, као свјесној одлуци појединца крије се сав значај и сва важност тог покрета.
У Елементарним честицама наилазимо на смрт као одлуку, чак и као узвишен чин. Самоубиство се може представити као алтруистичан, и рационалан чин, и управо на том моменту се урушава цијела “номинална” суштина покрета, јер имамо смрт као посљедицу потребе посједовања контроле. Баш тим настојањем контролисања живота негира се спонтанитет, слобода се одређује намјером субјекта, па тако субјективитет егзистенцију узима без икаквог реда, као датост, или као, у Сартровом смислу, “баченост”. Тако задешени, људи су слободни једино одлучити да престану да постоје, или да трају – живот јунака јесте њихова опција. Но, квалитет и садржај живота одређују вољу за наставак истог. Мишел (аутор), управо, у епилогу романа, посредно реферише на Парменидову опаску: “Чин мишљења и објекат мишљења постају једно.”
Мишел Уелбек види у Њу Ејџу много више од покрета, Њу Ејџ је за Уелбека израз потребе цијеле једне генерације за, свима блиском, уједињујућом идејом. Убјеђењу како је ријеч о покрету који наступа антиидеологијски и против религијских и традицијских догми XX вијека, овај француски писац придружује занимљиву и надасве декадентну слику Париза, граду необавезног секса и углађених оргија.
