С виса допиру крици лешинара
што жељкају нових погинућа.
Доље се, у неких, зачу лира кварна
– крај пуних кригли, на рачун кућа̄ –
они би сваког непријатеља удавили
е да му се њихов врч омили…
Да ли сте сузе, што сте их ронили,
заборавили, заборавили, заборавили?
Заборависте ли све због чег вас није?
Убиства – клепања и откосе Смрти?
Но, у Бога се коло историје –
а ни у ђав’ла – унатраг не врти.
Још увијек ешарпе носе генерали,
и ратом и памећу забрљавили.
Поразу њиховом – ви – сте сјај дали,
јер сте их заборавили.
Заборависте ли времена добра, стара,
најгора у земљи што бијаху икад?
На власти Будала, и кћи му – Фукара,
а Кукавичлук и Срам цијела дворска клика.
Он вас у амбис поведе смирено,
ви уз цјелове насмијани бисте.
Али, крај вина, пјесме, с каквом женом –
заборависте, заборависте, заборависте.
И Бога смо, и Отаџбину,
обесвијетили устима што бале.
Сваки прљавом са се руком скину
и промијени – кошуљу и идеале.
Ни ријеч више не би јасна ни искрена,
само лаж, свуд, нечувена.
А Истина би
заборављена, заборављена, заборављена.
У овом рату крепаше милиони,
да побиједи њих туце.
А након побједе, одшуњаху се они
са пуним врећама – да пуне желуце.
У штабу, уз шампањац и вино,
грљаше жене, трошећи плијен.
На фронту лежаше младић, погино̄,
и заборављен, и заборављен, и заборављен.
Цваше убиства и након рата,
још би страсти да пуцају и бију.
У овом тужном спорту, тада
Њемачка бијеше изнад свију.
Сваки је разбојник држао правим
да земљу крвљу мочи и натапа.
Њемачка, зар жртве заборави,
а убице заборав не напа’!
Мајко, жртвујеш сина свога
командама, и наредбама војним.
А једном ће те, крај пријестоља Бога,
на одговорност позвати бројни
за тобом што викаше, разорена тијела
у јами, гдје ће их црв рити.
Мајко, мајко, ниси их смијела
заборавити, заборавити, заборавити!
Цвилите од кривице рата и мира,
а неки би хтјели да се свете.
Зар имате храбрости, безобзира
о кривњи и миру наглас да мнијете?
Погледај се мало испред шпигла,
ти, што ти лице гријех омразе скрио:
душу си, ако је у те икад и била,
заборавио, заборавио, заборавио.
Витешки некад рат још и бјеше,
кад је Фридрих војску предводио
према Шведској – у руци му барјак плеше.
А не у Холандију бјежећи ’одио.
Прса у прса бијеше битка,
човјек на човјека крене.
Данас, хемичар у дугме типка,
и оставља хероје заборављене.
Нови се рат води, већ, друкче
од оног што се могло и снити.
Не долази уз сабље и пушке
(што херојске још могаше бити).
Он долази уз отров и плинове
закухане од Ђавоље хране:
Неће бити пошасти нове
лако заборављане, заборављане, заборављане.
Бубњај добошару, трубачу затруби,
нема више ничег − сем трупла до лаката!
Плин небо над Берлином, Минхеном, Паризом љуби,
а свуд по њему − лешинарска јата!
Ко копље своје ка небу упери
да се мјери са вјетром што бије,
истога трена мртав се цери,
и заборав га, заборав нѝје̄.
Пуцањ. Укочени, мртви посједали
топници за своје лафете.
Леже жене мртве док се дàнӣ,
у колијевци умрло је дијете.
Пјесма је и пљесак на Потсдамер плацу –
добровољци из Баварске, Хесена.
Жути вјетар – и заувијек се расу,
би пјесма заувијек заборављена.
Борите се са демонима што се не виде –
пред бацилима хероји не вриједе.
И нико неће писати Нибелунгенлиде,
да велича ваше, смрти биједне.
Касно биће хтјет’ тло да се напусти,
узаман би вам и пасош за рај био –
Бог вас је испљунуо из својијех усти,
и заборавио, заборавио, заборавио.
Хитате у рат – веселан и оран.
Идете кроз капије, све два по два, редом.
Но једно је што се знати мора –
вјенчат ћете се само Смрти побједом.
Заборав сада гласове глође
оних што разумни хтједоше бити.
Али Христ неће, кад опет дође,
заборавити, заборавити, заборавити.
Препјевао са њемачког:
Растко Лончар