У мом дјетињству (и можда само у земљи у којој сам га проживио) постојала је посебна врста зидних календара. Њих се сјећам само из зимских мјесеци сваке године, уз божићна дрвцад и баке, старе албуме и бомбоне, људи и ствари које су сијале, имале некакву посебну топлоту, која као да је положена у стаклену гробницу: још увијек видљива, али мртва реликвија. Зидни календари састојали су се, као и данашњи, од дебелог снопа нових, сјајних, црних и црвених дана, преко којих је био, попут сценске завјесе, залијепљен шарени лист. На том листу – који приказује грану са пуно црвених трешања или сноп љубичица – увијек је цвијетно обећање нове, још увијек незавршене године! Сноп од 365 дана био је заглављен на прилично великом и широком картонском поклопцу, који се качио на зид, усправан темељ на којем се намјеравала указати Нова година. Овај тврди папир био је премазан јарком бојом, а лакирани слој је често давао његовој закривљеној површини рефлектујућу способност: у њега би се концентрисало сунце када је зидни календар висио насупрот прозора. На њему су се, попут давно испричане приче о времену, читале боје неба и ваздуха. Али ово угодно својство сјаја било је споредно. Док је најважнија ствар била утиснута, подигнута илустрација на картонској корици, која, иако се природно није мијењала током читаве године, ипак није остајала иста до 1. децембра. Тад би ишчекивање новог календара онај стари учинило несносно познатим и обичним.
Какве су то илустрације биле! Како снажне и једноставне боје, црвена, плава, златна, зелена усред љета и усред зиме, пуне моћи за којом и снага маште заостаје и која, увијек изнова, оплођује снове! Црнокоса жена, напола покривена тамноцрвеном марамом, румених образа и свијетлоплавих очију, с вратом и попрсјем бијелог лабуда, што још бљеска из воде и плови на сунчаном зраку, с тешким плетеницама које су јој се просуле по грудима, као да их је ту положио какав кокетни вјетар – – таква је жена у обје руке држала папирнату корпу која је била забодена у картонску корицу под углом. У том положају је корпа изгледала непотпуна, као да је била пресјечена тестером. Боја те скромне корпе пуне грожђа, сочног зеленог и тамноплавог, подсјећала ме је на индиго папир, индиго папир који чудесно вјерно преноси давне линије и слова са листова, ствара гломазније мрље на души од оловке с тинтом. Каква жена! Очигледно је била са села, виноградарка. Њене су румене усне биле толико отворене да се могао видјети побједнички и опасан сјај њених зуба. Иако је била од папира и без великог трбуха, чинило се да кроз цијелу собу шири чудан и узбудљив мирис меса, млијека и љетне кише, била је жива па и више од тог: личност, представница свега женског и земаљског. С њом сам први пут повезао појам „паганства” и љубави, а много година касније, када сам вијао сељанке по сусједним селима, добио сам дјетињасту жељу за том женом с календара, сваком црвеном марамом која је пламтјела у зеленилу и разгарала мали црвени пламен у мом срцу. Да, чежња за црнокосом дјевојком и даље живи у оном дијелу моје душе који је поштеђен скептицизма – иако волим кратку женску косу, не могу се сјетити плетенице а да се не растужим.
И сваке године долазила је друга жена. Постојали су зидни календари са сентименталним, њежним, плавокосим вилама, са полупрженим рибама које су личиле на чоколаду, са вилама које су носиле вијенце у коси. И свака је жена потонула до својих груди у корпу, која је, како сам касније сазнао, требала служити за спремање писама, али у које сам сакривао све укоснице које бих налазио. Али колико се ја данас сјећам, временом су зидни календари постајали све чињеничнији, након блиједих жена дошли су натписи предузећа. Чинило се да се машта произвођача календара потпуно исцрпила и да су открили да је оглашавање учинковитије ако на њој нема слике да одвлачи пажњу.
Можда су се ти календари и касније правили, не бих знао, нисам их виђао. А и одрастао сам. Морао сам да се сагињем како бих се надвио над ексере на којима су били окачени. Прерастамо своје старе радости, а стремимо онима које су окачене толико високо да их никад не успијемо досегнути.
(Из Паноптикума)
Превели са њемачког: Предраг Коцељ и Нејла Салихбашић