Иако Унамуново име не одјекује свјетским катедрама филозофије, у Шпанији оно итекако одзвања. Мигел де Унамуно је, бавећи се специфичном нарави шпанског духа, додатно обогатио исти налазећи како је специфична форма шпанског трагичног осјећаја о свијету и животу, односно сам њен израз донкихотизам. Фиктивна или стварна, то је егзистенција која властитим посебним осјећањем себе прекорачује и даје себи обличје. Унамуно се у својим дјелима обзнањује као Мигел де Унамуно – човјек – биће дјела, хтијења, жеља и потреба, и биће интелекта кадрог да се као такав, многострук и противрјечан, обзнани пред читаоцем, да се пред њим обистини кроз ријеч, слово, мисао. Но, Унамуно себе не издваја од других људи, на тај начин разумијева сваког човјека, управо, као човјека – биће осјећајем везано за живот. Име овог шпанског филозофа сврстава се међу најзначајнија имена егзистенцијализма. Резоновање егзистенције, односно сам начин на који људи резонују код Унамуна је нешто што га одваја од других великих имена егзистенцијализма. Оно што, према Унамуну, човјека одваја од осталих животиња јесте осјећање.
У дјелу „О трагичном осјећању живота“, које је можда и Унамуново најзначајније, истиче се како управо из човјековог осјећања живота произилази његово поимање, разумијевање, односно неразумијевање свијета. „Лијепа“ осјећања воде оптимизму, док, примјера ради, оптимистичност ни на који начин не налази израза кроз песимизам. За Унамуна, „бити човјек значи бити нешто стварно, јединствено и суштаствено, значи бити ствар или биће, res.“ Суштина човјекова препознаје се у његовој тежњи да настави бити човјек. Човјек улаже напор за своје трајање, његово истрајавање је тежња за бесконачним, за вјечним трајањем.
Унамуно се негативно односи спрам позитивизма тврдећи да оно што је чињеница за позитивизам, за дјело и разултат науке, јесте само „одломак“ чињенице. Видјети човјека могуће је једино ако се тај човјек види цјеловито. Човјек сведен на име, поријекло, дјело, улогу и функцију, прекрива самог човјека, његово ја, његову свијест. Оно што је потекло од човјека не може бити у цјелости обухваћено, схваћено, препознато без тог човјека, без његовог виђења у цјелини. Човјек „живи у успомени и помоћу успомена“. Живот, све проживљено у нама твори осјећај из којег проистиче резон и обухватност. На одређен начин, и сама промјена у начину мишљења је ограничена. Унамуно истиче како је континуитет и јединство личности кључан параметар могућности промјене мишљења. Промјена у начину мишљења прихватљива је уколико је у складу са јединством духа човјека, уколико може да се усклади са успоменама које та особа има. У складу с оваквим становиштем, за Унамуна је болест „органско раздвајање, побуна неког елемента или органа живог тијела, који кида животну синергију и тежи некој другој сврси, а не оној којој теже остали дијелови, природни саобразни њему.“
Потврђујући човјека ми потврђујемо свијест и обрнуто. Сама човјекова борба за спасење, тежња за бесмртношћу је борба за одржање континуитета свијести. У овој борби, у том настојању за одржањем континуитета постоји противјерчност. Живот је трагедија, бивање у противрјечности и захваљујући противрјечности, „стална борба без побједе и без наде у побједу“. Поглед на свијет, теорија, мисаоно захватање и озбиљење свијета само су расуђивање. Но, не бити човјек значи исто што и не моћи бити филозоф, значи бити лажан, пријетворан, дати, представити лаж као истину, нудити свијету заборав себе као своје сјећање, пласирати обману. Лажну филозофију Унамуно идентификује као псеудофилозофску начитаност. Филозоф, исто као и пјесник, тек као човјек, даје вриједно дјело којим се потврђује, дјело које је производ синтезе, интеграције искуства, проживљеног, форму уобличену из осјећаја. „Најтрагичнији је проблем филозофије да усклади интелектуалне потребе с осјећајним и жељним потребама. Због тога пропада свака филозофија која тежи да отклони вјечну и трагичну противрјечност, основу нашег живота“. Свим људима, тврди Унамуно, нешто недостаје, а то једни осјећају, други, пак, не. Човјеку се намеће, на путу самопотврђивања, у настојању да се утисне у друге и тако осигура додатну шансу свом трајању, као императив осјећати судбину, осјећати живот. Човјек не може знати уколико не може осјећати одговоре на питања Зашто? и Због чега? Унамуно и Бога, у извјесном смислу, разумије као свијест, „бесконачну и вјечну свијест о свијету“. Та је свијест „плијен материје која се бори да се ње ослободи“.
Једина права тајна јесте тајна бола, јер је бол пут сазнања. Осјећајући бол жива бића долазе до спознаје о себи. Познавати себе значи препознати себе као другачијег од осталих. Таква спознаја омогућена је потресом, болом, патњом, преко чега се биће обавјештава о личном домету, властитој граници. Бол као оруђе освјештења појединачности увијек је нешто индивидуално. Бол потврђује искуство као нешто лично, индивидуално, што даље води афирмацији искуства кроз осјећај и активном дјеловању осјећаја на искуство. Бити жив значи бити личан, а осјећати мора бити у стању свако у чијој свијести од значаја јесте нашу трагичну парадоксалност разумјети.
