Pisac kao panaceja
David Albahari, pisac za kojeg ne važi sintagma „generacijski jaz“, pisac kojeg čitaju i mladi i oni malo stariji, stari dobri hipici, a naročito književni kritičari koje redovno onespokojava, jer nikad ne znaju šta će im to „dete pisac“ i „beba pisac“ – kako on sebe ponekad naziva – prirediti u narednoj knjizi.
Ako je druženje s piscima ljekovito, kao, na primjer, odlazak u banju, onda je u tom smislu David Albahari prava „pokretna apoteka“, pisac panaceja ili lijek za sve. U njegovim pričama i romanima svako će pronaći lijek za svoju boljku: u Pelerini, zgrijaće se oni koji drhte od hladnoće svijeta, za one koji su iskusili bol i gubitak, tu su romani Cink i Mamac, za one koji se plaše svoje sjenke talisman je zbirka priča Senke, za one kojima rat nije brat čitaće romane Gec i Majer i Kontrolni punkt, za one koji su se uželjeli smijeha tu je roman Ćerka, za one koji se plaše avantura – zbirka priča Svake noći u drugom gradu i roman Svetski putnik, za one koji čeznu za životom u tuđini, vidi pod: „kanadska trilogija“ (Snežni čovek, Mamac i Mrak), za one bez sluha tu je zbirka priča koje je sam pisac odabrao: Nema pesma, dok oni koji traže lijek od tuge, eh, oni će morati najviše da se potrude – da pročitaju sve knjige Davida Albaharija, i to sve do broja 33 – tačno 33 knjige, koliko ih je ovaj pisac napisao do sada. Piscu radost pisanja a čitaocima radost čitanja.
Ovom prilikom pisac proviruje iza ogledala javne ličnosti, govori o dilemama pisca i čovjeka, o smislu života, o sukobu srca sa samim sobom, o radosti pisanja, o pitanju i stanju duše, o zen-budizmu, o samoći, o vrlinama i istini, i još ponečemu. Sve same ljekovite stvari. Pa da onda pokušamo s panaceom. Recept je sljedeći: razmutiti jednu kašičicu lijeka u čaši života i popiti natašte. Nazdravlje!
Intervju: DAVID ALBAHARI
Kakve utiske nosite sa nedavno održanog Kongresa Međunarodnog PEN centra u Beogradu? Kakvu sliku su ponijeli učesnici Kongresa o našoj književnosti i kulturi?
Albahari: Već sama činjenica da je Kongres Međunarodnog PEN-a održan u Beogradu predstavlja izuzetnu pohvalu Srbiji i književnosti na srpskom jeziku. Kongres je bio izuzetno dobro organizovan, kao i prateći književni festival na kojem su se našoj publici predstavili mnogi ugledni pisci iz celog sveta. Brojno učešće srpskih pisaca na svim grupnim čitanjima sigurno je omogućilo našim kolegama da steknu dobru sliku o našoj književnosti, a znam da su uspostavljeni brojni kontakti između pisaca i izdavača i, naravno, prevodilaca. Predsednik Međunarodnog PEN-a, kanadski pisac Džon Ralston Sol, nije krio svoju radost što je sve tako dobro prošlo. Doživeti dva tako velika priznanja u istoj godini – Kongres Međunarodnog PEN-a i počasno gostovanje na sajmu knjiga u Lajpcigu – to je uspeh i za mnoge knjževnosti.
Za sebe kažete da ste pisac „kratke forme“. Zašto? Zašto šira čitalačka publika nije upoznata s Vašim pričama koje su pravi biseri Vašeg stvaralaštva?
Albahari: Posle svih ovih romana, i dalje mislim o sebi kao o piscu kratkih priča. Čak i svoje romane nazivam kratkim romanima da bih podstakao čitaoce da pomisle o meni kao o piscu kratkih priča. Inače, ta forma je žrtva izdavača i književnih agenata koji tvrde da čitaoci ne vole da čitaju kratke priče, što je, naravno, najobičnija izmišljotina. Onaj čitalac koji nije čitao priče Poa, Babelja, Čehova ili Borhesa ne može za sebe da kaže da je dobar čitalac. Napisati dobru kratku priču veći je izazov nego napisati dobar roman.
Koliki je značaj dobrog čitaoca? Da li on mora da vjeruje piscu na riječ, ili se tu radi samo o pukom zavođenju riječima? Ko izvlači „deblji kraj“ na kraju priče?
Albahari: „Deblji kraj“ uvek izvlači pisac jer on posle svega mora da sedne i počne da piše novu knjigu, a čitaoci su nemilosrdni – koliko god da pisac napiše, oni mogu da pročitaju više. Pisac mora da bude spreman da podnosi njihove hirove ali ne i da ih uvažava. Ipak, kako kaze Andric, povezani smo mnogostrukim i tajnim vezama, i te veze treba njegovati, a knjiga je idealno sredstvo za održavanje tih tananih veza.
Jeste li zadovoljni onim što ste postigli, što ste postali?
Albahari: Naravno da jesam, iako kao pisac još nisam sasvim zadovoljan. To su, međutim, uglavnom stvari tehničke prirode – voleo bih, naime, još bolje ili, tačnije rečeno, još preciznije da pišem.
Postoji li nešto o čemu biste željeli da pišete ali to ne činite, ili se možda ne usuđujete pisati?
Albahari: Voleo bih da napišem jedan debeli „porodičan roman“, ali bojim se da za to nemam više vremena.
Šta ste naučili iz knjiga koje ste napisali?
Albahari: Ono što je Fokner odavno rekao – da jedino vredi pisati o ljudskom srcu, posebno o srcu koje je u sukobu sa sobom.
Postoji li knjiga koju niste željeli napisati?
Albahari: Postoji, ali neću je pomenuti jer može da se uvredi. Knjige su krhka stvorenja i red je da ih pazimo i čuvamo upravo sada kada ih je mnogo manje.
Da li se i koliko Vaš život mijenja dok pišete? Gdje Vas vodi pisanje? Da li je za Vas pisanje avantura – putovanje u nepoznate krajeve u kojima doživljavate ono što inače ne biste nikad doživjeli u stvarnom životu?
Albahari: Kada pišem, oko mene se spušta zavesa od reči tako da čak i da me pisanje negde odvede, ne bih ništa video. Avanture su za „spoljašnje ljude“, ja sam „unutrašnji čovek“. Za mene je dovoljna soba sa tvrdim zidovima.
U životu, čovjek je uglavnom primoran da pravi kompromise. A u pisanju? Koliko se može žrtvovati od života zarad literature?
Albahari: Sve je to, kako bi rekao I. B. Singer, pitanje strasti. Ako čovek strasno voli ono što radi, onda nema reči o žrtvovanju.
Kiš je rekao da normalna osoba ne piše knjige. Da li biste sebe nazvali „normalnim“? Ima li literatura nekog višeg smisla? Kad ste shvatili da se ne možete baviti literaturom amaterski?
Albahari: Naravno da sam normalan, kao što je i Kiš bio normalan. U mom slučaju je zapravo nenormalno koliko sam normalan, jer sam i sam nekada mislio da čoveku treba nešto da fali da bi bio umetnik. A sve do služenja vojnog roka u Banjaluci, sredinom sedamdesetih, verovao sam da ću u životu raditi nešto krajnje praktično. Ništa praktično nije ušlo u moj život i ja sam se u potpunosti posvetio pisanju i prevođenju.
Jeste li Vi jedan opsjednut čovjek, pisac koji iznova sebi postavlja pitanje: Kako svoje opsesije pretvoriti u knjige? Koje su Vaše opsesije?
Albahari: Verujem da nisam i u sebi ne prepoznajem opsesije već želje da što jasnije opišem neka stanja duše i duha, pogotovo onaj trenutak kada čovek shvata da je nečemu došao kraj, bez obzira na to da li je u pitanju rat, ljubav ili smrt.
Da li preispitujete ono što vidite oko sebe? Ono o čemu pišete? Da li uzimate išta „zdravo za gotovo“ (riječi, ideje, stvarnost)?
Albahari: Ne preispitujem sve već samo ono što me zanima. To je kada je reč o spoljašnjoj stvarnosti; u unutrašnjosti sve je drugačije, odnosno, sve je onako kako ja hoću.
Šta je to radost pisanja? Šta radite sa tolikom „radošću“, s obzirom (ili bez obzira) na to što svake godine objavite jednu, a ponekad i nekoliko knjiga?
Albahari: Radost pisanja je uzbudljivo osećanje koje vas obuzima kada shvatite da ste, kao neko vrhovno stvorenje, stvorili jedan ceo svet od reči. Pisanje je božja rabota i to može da bude opasna, zarazna bolest, pogotovo ako utuvite u sebe da ste vi neka posebna svetska pojava.
Koliko časova dnevno ste pisac a koliko časova ste običan čovjek?
Albahari: Uvek sam i jedno i drugo, te se stoga stalno prepirem sam sa sobom. Problem je u tome što i jedan i drugi tvrde da su bolji pripovedači od svih ostalih (ima nas još dosta u meni).
Izjavili ste jednom da Vam je najveći san da postanete zen-baštovan? Da li je taj san još aktuelan? Koliko je zen-budizam uticao na Vašu poetiku a koliko na Vašu životnu filozofiju?
Albahari: Još uvek verujem, kao i nekada u ona davna hipi vremena, da bi ovaj svet mogao da bude mnogo bolje mesto ukoliko bismo svi postali zen-budisti. Tako sam video sebe kao zen-baštovana i pomislio da bi to mogao da bude divan način da se provede spokojan život. Sažete forme koje zen-budizam podržava – kao, na primer, haiku i kratke priče poznate kao koani – presudno su uticale na moju prozu.
Zašto ljudi pribjegavaju raznim „eskivažama“? Bježe od sebe, svoje praznine i beznačajnosti, nesposobnosti da upravljaju svojim životima? Kako se Vi branite od takvih „bježanija“?
Albahari: Ne znam ja ništa što drugi već ne znaju. Hoću da kažem da i ja ponekad bežim od sebe i svih ostalih stvari. Jedina razlika je što ja sve svoje krizne trenutke odmah viđam kao priče, tako da umesto da tugujem ili očajavam, ja veselo pišem nove priče.
Kako podnosite sebe? Da li se ponekad pitate šta ćete sa sobom? Je li tad pravo vrijeme za džoint?
Albahari: Mislim da sebe podnosim lakše nego sebe mene, ali taj proces je u stalnom menjanju pa ga ja nešto i ne menjam jer naše promene zavise od broja stanovnika na glavnoj ulici. A džoint ide samo u trenucima potpune relaksacije…
Šta za Vas znači biti sam? Da li se plašite samoće?
Albahari: Onome ko je kao mali obožavao knjižicu „Pavle sam na svetu“ nije ništa strašno biti sam. Naprotiv, što više samoće tim bolje, više se napiše.
Da li se ponekad osjećate kao mučenik? Da li biste to stanje (ili osjećanje) nazvali ekstremnim?
Albahari: Zašto bih se osećao kao mučenik – ja sam sasvim zadovoljan mojim malim svetom u kojem sam i vlast i mast. Mučeništvo me nikada nije privlačilo.
Da li ponekad gledate na svijet očima iluzioniste?
Albahari:Ne znam šta vide oči iluzioniste, a ja pokušavam na svet da gledam kao na nužno zlo. Prosto je nemoguće da je Svemogući svojim mezimcima, Adamu i Evi, dodelio ovaj svet koji postaje sve neugodniji za život. Možda je i to samo iluzija, ali strepim od mogućnosti da nas – oslobodimo li se te iluzije – čeka nova, još zapetljanija iluzija.
Kakva je uloga istine u životu? Da li ona pripada svima? Postoji li univerzalna istina i, ako postoji, čemu ona služi? Šta je to književna istina?
Albahari: Istina zavisi od toga odakle je ili iz kog ugla posmatrate. Svaka istina je u isto vreme nečija laž. A da li postoji univerzalna istina – bogami, do tog stupnja nisam još dospeo.
Šta mislite o vrlinama? Posjedujete li neku rijetku vrlinu, na primjer, saosjećanje, velikodušnost, samokontrolu?
Albahari: Svi ljudi, najverovatnije, žive u procepu između mana i vrlina. Vremenom vrline ostaju sve manje dostupne i sasvim blede negde na horizontu, dok su mane sve bliže i bliže, i gle, evo ih tu pored nas. Dakle, imam mane (da ih nemam ne bih bio ljudsko biće već televizijska reklama), a vremenom ce mi porasti i neka vrlina, nadam se.
Šta donose putovanja Vama, kao „unutrašnjem čoveku“?
Albahari: Putovanje je osvajanje slobode.
I na kraju, kome biste preporučili da pročita Vaš novi roman „Kontrolni punkt“? Da li je takva preporuka uopšte potrebna, s obzirom na to da se svakih pedesetak godina uporno otvara stranica „enciklopedije užasa“ rata na kojoj je ubilježen Balkan, i da je ona postala skoro neizbježna lektira?
Albahari: Trebalo bi svako da ga pročita, a možda ne bi bilo loše da postoji u svakoj kući kao upozorenje. Možda će pomoći da se ukine ta kletva da svaka generacija kod nas mora da ima svoj rat, makar i sasvim mali…
Magda Jovanović, oktobar 2011. godine