Пошла је у Владину викендицу на Поповицу. Колима би се тамо стигло очас посла, али од бомбардовања деведесет девете пут није водио као некад преко новосадског Моста слободе, затим даље кроз Каменицу; они некрсти су га срушили у бомбардовању и мост се, јадан, преломио у струку клекнувши у воду. Неколико људи је у тренутку када су мост погодили погинуло, док су многи пешаци и путници упали у хладну воду Дунава. Сада би путници, ако су хтели да оду у своје винограде и викендице са бачке на сремску страну, морали да пођу скелом или заобилазницом преко петроварадинског понтонског моста, а онда да даље старим каменичким путем (који је био некомфоран) путују чак до Беочина и атара Корушка, где су и наши људи имали винограде, баште и викендице. Некад је пут водио и даље према Илоку а одатле онда ка Вуковару и Осијеку. Данас је за то потребна погранична дозвола или пасош… „Тако смо раскомадали ову нашу Југославију, да је од ње остала само изрешетана и исцепкана крвава крпа…!“, помислила је Зузана бесна и жалосна, када је ископала успомене на године младости и тадашње обиласке илочких планина.
Време је било пролећно. Снег с планина је копнио, док се топлота завлачила у све ћошкове докле год је сезао сунчев поглед. Само су се на сеновитим местима белели снежни језици. Чим је ушла у кућицу, отворила је све прозоре и врата како би топао зрак сунца могао да уђе; није било јако вруће, али је било довољно да се у собама проветри устајао ваздух. Затим је отишла до комшија да се захвали за брижно чување викендице, али их није затекла код куће. У власников атеље је само завирила; ако је пита да ли га је обишла, да може барем да га извести да је у истом стању у каквом га је оставио на одласку. Унутрашњост атељеа имала је облик полулопте, преврнуте округле чиније, барем се Зузани тако чинило, а свод са застакљеним горњим отвором, наликовао је на високо небо – као да улазиш у свемир. Управо је то уметник Влада и желео да постигне – да гледа у небо и да ослушкује музику простора. У нишама зидова стајале су мале и велике скулптуре и музички инструменти необичног облика, или како их је аутор назвао, музичке скулптуре; столице у облику металне лире, седала обликована у складу са ауторовом визијом, идеје које може измаштати само врло домишљат и талентован уметник. Насред одаје, како су је многи посетиоци назвали, ако би човек боље погледао, налазио се тајанствени музички инструмент у облику велике разгранате металне скулптуре у коју су биле закомпоновани и други мањи и већи инструменти – статуице, а све заједно имало је призвук тајанственог. Имала је утисак да се обрела у прастара библијска времена, у обредној просторији краља Давида, да присутни слушаоци само чекају свечану сакралну инаугурацију краља Соломона или долазак прекрасне краљице од Сабе и музичка интерпретација псалма је могла да отпочне.
Затим се замајавала само свакодневним стварима. Башту је очистила од прошлогодишњег опалог лишћа, исекла је осушено смрзнуто грање ружа, грмље и живу ограду истребила од прљавштине и прашине, суве гране орезала. Људи би јој се у пролазу јављали, поздравили или зауставили, пребацили по пар обичних љубазних речи; питали за власника, неки би се пожалили, други би само хвалили необичну грађевину, али многи су је – и то се на њима добро видело – само мрко испод ока меркали. Овде сви свима нешто замерају, помислила је, сви су овде попут велике фамилије и сви у све гурају нос; њој је то сметало, али посла са комшијама до сада још није имала, а можда га неће никада ни имати. Она је дошла овамо тек пре годину дана и још увек није била толико присна са њима. Само са комшијом преко пута, радником у винограду, Словаком са оближњих мајура, су се одмах споразумели. Чувао је околне викендице, чак је имао и пударску колебу у винограду коју је за време свакодневног бомбардовања ретко напуштао. Са пударом, чика Чапандом, је повремено уживала пијући црну кафу и домаћу „мотолицу“. Тако је назвао своју воћну ракију која је умела човека да одведе тамо где не би требало. – А ако јој се превише препустиш, то није добро, рече комшија видевши да Зузки може све да каже. – Тако је и са женом, никада не знаш куда ће те одвести!
Преко дана је на викендици било пусто и тужно. Комшија се није јављао и није га било ни предвече на кафи, вероватно је негде отишао. А бучни викендаши су се завукли и настала је лековита пријатна, тишина. Увече је читала интересантну књигу о старим цивилизацијама и о панонским археолошким ископавањима. То ју је више привлачило од глупих неинвентивних емисија на телевизији. Увек је била самотњак загледан у своје светове из којих је црпела приче за своје пискарање. Ако се писцу нешто не може замерити, то је сигурно његова повученост и суздржавање од празнине дана, када се свашта свакодневно и обично не примећује, како би удахнуо прави живот својим јунацима на том аветињски белом папиру. Само што Зузана није имала такве амбиције, она се једино себи поверавала. Посматрала би живот око себе како би имала на дохват руке – и ону праву, нефалсификовану и неизмишљену матрицу коју је по потреби користила као традиционални мотив на белом платну или папиру. Знала је да је самоћа за уметника огледало – параван. Како не би залутао у великом пространству живота, где би подредивши се искључиво његовим законима, изгубио свој свет у поплави „просечности“. Или се уметници плаше живота и радије креирају свој „папирни“ свет?
У петак предвече јој је неко тихо покуцао на прозор, управо је спремала кухињицу. Испред врата стајао је чика Чапанда.
– Откуд ви? – пријатељски га је поздравила изненађена неочекиваном посетом и позвала га да уђе.
– Отишао сам кући на пар дана. Смем ли…? Хтео бих да ти покажем нешто. Наравно, ако имаш времена…
– Како да не, седите комшија; чиме да вас понудим? Да ли је довољно кафа и она „мотолица“?
– Пријала би ми, али кафу ми не мораш кувати, нећу моћи да спавам…
Села је на тренутак поред стола и она; док је кувала кафу загледала се у избраздано лице старог Чапанде и у његове мишићаве дуге руке спушене на столу. Биле су то необичне руке. Чак и овако старе, имале су лепо обликоване прсте, дуге и нимало не сељачке. Имала је утисак да посматра руке мајстора, уметника који овим прстима може да створи најлепше тонове на музичким инструментима. Из бочног џепа је извадио стару, многим рукама испипану свеску и помало стидљиво спустио је на сто:
– Ово ћу ти оставити да прочиташ, можда ће ти се ове белешке свидети… Влади су биле интересантне…
– Чапанда, какво је то презиме, чика Петре…?
– Породица Чапанда потиче из Селенче и Петровца, не из овдашњих сремских засеока односно мајура. Када је моме оцу досадило тамо, отишао је. Многи Селенчани и Пивничани су и пре одлазили из завичаја због бројних неправди и страшног сиромаштва и населили би се као дрвосече и угљари управо по оближњим сремским шумама, махом у Илоку. Мој отац је био помало чудак још као чобан, село га је из подсмеха баш тако и прозвало, био је врло таленован и паметан дечак. У школи се истицао по памети – лако је учио и стално сањарио да ће у животу успети да учини велику ствар. Учитељ Турчан, који је приметио његов таленат, хтео је да дечак настави школовање и у вишим разредима, али је сиромашној породици био потребан новац, морао је да оде у чобане. Међутим, он је и даље сањарио и говорио је да ће постати пилот… Као мали, док је још чувао свиње, исплео је од прућа крила, храбро се попео на врх стога сена и одважно скочио. Можда би и успео да полети, али су му се крила замрсила, љоснуо је међу овце које су се од страха разбежале, и он је онда цео дан морао да их вија. Цела Селенча га је исмевала због тог неуспелог покушаја летења. Али ко би у том католичко-евангелистичком конзервативном селу могао уопште да разуме да се ради о храбром подвигу врло талентованог момка и да имају посла са сањарем и будућим пилотом!? Од срамоте је побегао у Срем, у Илок, имали смо тамо неку фамилију која га је примила као слугу на имање. Знаш, често смо са Илочанима о томе разговарали. Причали су ми како су га и они исто тако исмевали, али он није пуно марио. И даље је сањарио да ће једног дана успети да се вине. Након пар година боравка у Илоку, где се и оженио, навикао је да се људи ругају његовим сновима; али било је и доброг света који га је разумео. Чувајући овце највише је волео да седи на обали Дунава и да посматра птице. Можеш ли да замислиш колико се изненадио када је на малом речном острву преко пута Илочке долине приметио лабудиће који су тек тада учили да лете…!? Ова феноменална слика га је фасцинирала.
„Знао сам да ће успети!“, зрачио је од свеће омађијан лабудовима када су полетели на малом речном острву обраслом шашу. Од среће је поскочио и кроз густо приобално растиње, да се птице не би поплашиле, приближио се тик до воде, легао потрбушке на шљунак и врло концентрисано посматрао чудесну слику на речном копну. Најпре је велики бели лабуд раскрилио снежнобела крила, замахнуо је – осетио је не само укус слободе и неспутаности, већ и мирис ваздуха и све те струје и додире које су улазили у његово перје; затим је покушао да полети, уздигао се изнад својих младунаца и лебдео је у ваздуху као добра вила и присно им од горе клепетањем слао инструкције:
– Охрабрује децу: „Хајде, полетите, можете ви то!“ – бодрио их је Чапанда и у мислима је вероватно видео свог једногодишњег сина ког је учио да хода; знао је да је то лабуд-мајка, али и отац се трудио понесен срећом и дозивањем сапутнице, као некада велики Грк Икар охрабрен Дедалом, полетео је и он а за њим још једно младунче! О, како велика радост, када се скачући с једне ноге на другу одједном подигло са земље и треће младунче а затим се храбро и несигурно машући крилима, прикључило родитељима. Чапанди се чинило да на обали Дунава, одакле је посматрао овај пробни птичји лет, стоје људи, да радосно кличу и да су то, у ствари, овације упућене управо њему, да он сада лети у плетеној корпи коју вуче јато лабудова. Сањарио би Чапанда дуго поред Дунава, али су овце замекетале а на води се појавио рибарски чамац који се запутио ка обали. Скочио је, пришао овцама а онда увече, када се сви већ спавали, сковао је тајни план у својој занесеној млађаној глави…
Старина је прекрстио руке, изгледало је као да се моли, Зузану је изненадила и понела ова скоро невероватна прича о лету словачког дечака из Селенче у време пре првог светског рата – па о томе су писале и овдашње словачке новине Народно јединство, напоменуо је чика Чапанда. Зузанка је нестрепљиво чекала расплет приче:
– И шта је онда било, да ли се то десило?
– Да, догодило се!
Младић Чапанда је сачекао следеће лето, а када се у долини огласило клепетање рода, пронашао је гнезда младунаца и почео да их обилази; доносио им је рибице, жабице, мишеве, хранио их као сопствену децу, а они су се временом тако навикли на њега, да га се уопште нису плашили, дочекивали би га радосно и клепетањем обавештавали јато да им је пријатељ дошао у посету. Када је чувао овце у долини и даље је хранио родиће и стрпљиво чекао да ојачају и одрасту. Чим су мало стасали, исплео је од врбовог прућа корпу и почео да тренира роде. Упрегнуо их је у корпу у стрпљиво вежбао полетање. Утврдио је колико рода му је за ову вежбу потребно, али и да не сме да се угоји, ако жели летети. Мање је јео и лагано слабио, вежбао би да очврсне и да буде снажан. Пробе је држао на илочкој травнатој долини, родама је пар пута пошло за руком да увис подигну корпу, али пошто је то било само на кратко, са тренингом је наставио. Затим би почео да седа у корпу. За њега је, разуме се, велика радост била када је успео да полети повише илочких винограда. Људи у виноградима нису могли да поверују рођеним очима када су изнад својих глава угледали роде како лете и носе корпу у којој седи Чапанда главом и брадом! Говоркали су о лудости, о томе да је прсте умешао нечастиви лично! Неки су се спремали да га одстреле а католички верници, којима се Чапандови експерименти нимало нису свидели, претили су му екскомуникацијом!
Старчева лепа прича је јако заинтересовала Зузку, тако да није ни зуцнула док је причао. Све јој је звучало нестварно, као преписано из старинских Малентрихових календара или вашарских књижица о Михалди, краљу Соломону или из сановника. Могла је да замисли да су управо те, једноставно написане, народне легенде својевремено читали њени преци у Недељној школи уз цркву, како су од чуда зинули када је у њима Михалда прорицала судбину целом човечанству, или како је велики Колумбо путовао у неизвесност а током пловидбе бродом се борио против чудовишта, морских авети и монструма а када се искрцао на непознато копно и срео обојена и борбено настројена дивља племена – тај тренутак је био чудесно леп и непоновљив, управо као што је данашној деци занимљив лет свемирске ракете на Месец.
– Како се завршило?
– Као и увек, умешала се судбина! Чапанда је сазнао да се у Будимпешти те године одржава велика Светска изложба и намеравао је да у корпи одлети тамо. Тог лета су роде биле снажне, добро ухрањене и увежбане и редовно је са њима летео изнад винограда и сремских долина, како не би заборавиле своју свету дужност. Желео је да њихов јуначки подвиг покаже свету, веровао је да ће се му сви дивити, њему, малом словачком чобанину, и да га неће као Селенчани и Илочани исмевати и говорити му да је луђак. Тог лета је било паклено вруће, била је жега какве се нису сећали ни најстарији Сремци. Измучен дугим припремама и заморним летовима Чапанда се из шумског зденца халапљиво у сласт нагутао ледене воде и напрасно се разболео. Није му било помоћи, неочекивано је преминуо…
– А шта је било са родама?
– Чекале су свог пријатеља, и те јесени нису полетеле на југ са својим јатом. Чекале су свог Чапанду, тренера – другара и мађионичара. Овако га је назвао паланачки свештеник Игор Штефањик, брат великог словачког научника и генерала Милана Штефањика, који се сажалио над верним Чапандовим другама – родама које су му слетеле у чамац на Дунаву и јеле му из длана хлеб и сланину. Једну је Игор Штефањик понео кући, остале су се прикључиле речним аласима – дунавским риболовцима који су им постали најоданији пријатељи након великог Чапанде. Толико о мом оцу…
Старина је устао од стола, напољу је већ била мркла ноћ, звезде на небу водиле су рачуна о својој звезданој судбини и нису мариле за човечанство и његове повремене одважне и велике снове и на земљу су исијавале само сјајну гладну светлост која је брзо нестајала са првим јутарњим зрацима.
Са словачког превела Зденка Валент Белић