– Отиђи код Аде па вас двојица скупа до школе. Ено ти на каучу шта ћеш обући. И крајем ходајте, немој да те аутобус удари, платићеш ми ако се будете будалесали путом, казаће мени свит.
Материне инструкције су штуре али вриједне. Можда би биле и опширније и топлије да их више од пола нису прогутали скоро нечујни грцаји којима се бранила да не бризне у горак плач што мора у прву смјену и не може одвести своје сунашце у школу први пут. Оца није било већ неколико дана и нисмо знали када ће се вратити с терена. А и није баш да је те 1978. године био обичај да дјецу родитељи воде у школу.
И Адини родитељи – мајка Асима и отац Џемал – били су пролетери. Њихова обавеза да се појаве на радном мјесту у експрес-ресторану Рудника жељезне руде Љубија и на одјелу за одржавање водоинсталација Творнице целулозе и папира Целпак – у ширим оквирима малих живота припадника радничке класе с приједорске периферије – била је неуспоредиво од првог дана школе два мала хајдука из Улице Алије Хоџића, касније Мраковачке.
Истини за вољу, ни нас двојица се нисмо нешто упирали да нас маме воде за руку, зализане косе и испегланих бијелих кошуља, које су се иначе носиле само кад се иде у госте неким превозним средством, што је значило даље од Приједора и изнимно ријетко. Овако смо ипак могли проћи крај куће Дамира Данициног с трунком достојанства испод превеликих школских торби „Мирко и Славко”, које су нам полупразне поскакивале на леђима.
Ипак, сокаком нисмо могли проћи неокрзнути.
– Ооооооо, лизачи!! Значи у школу, ха? – гракнуо је чика Маркан фарбајући ограду са своје троножне скемлије.
Док смо били мањи, листом смо вјеровали да је та скемлија саставни дио Марканове стражњице, јер га никад нисмо видјели да стоји или хода, него увијек и само како сједи испред куће на скемлији и одбија димове „мораве” утакнуте у подугачак цигарлук. Шта год да је радио – скемлија и цигар су били на свом мјесту.
Погнули смо главе стидљиво и убрзали ход. Ја сам промрмљао неку верзију добардана себи у њедра, јер ми је отац стриктно издиктирао коме треба назвати добардан а коме мерхаба кад кога сретнемо у сокаку и Недотибог да ја чујем да си прошо крај старијег ко глуха куја а да ниси поздравио, пази шта сам ти реко.
Чика Маркан је припадао добардан категорији, док је, на примјер, његов први комшија Абдулах Хаџија дефинитивно био у тиму мерхаба – да ли зато што је био на хаџу, или што је био познат по прављењу записа, или што је био члан џамијског одбора у џемату Доња Пухарска, ми дјеца то нисмо знали – а и да јесмо, тешко да бисмо разумјели шта све то уистину значи.
– Сатраће вас! – довикнуо је Маркан злобно.
Нас двојица пожурили смо узбрдо крај Данице, да бисмо коначно избили на Дубичку цесту, оставивши за собом и њега, и његову скемлију, и наше авлије, и Пухарску, и све знано, и кренули у освајање слободе.
Није мала ствар: идемо сами скроз до школе, а то је скоро код Тешинћа, подобро иза касарне и продавнице – оне су нам до тада биле међаш до којег смо могли да се крећемо без пратње одраслих.
Их, сад смо велики! Још мало па ћемо моћи и у град, и до Робертових видео-игрица, и до Патрије, можда чак и до Рамине сластичарне, скроз тамо на крају свијета код Старог града!
Тапкали смо утабаном банкином Дубичке цесте, која ће још добрих десетак година чекати да се трансформише у прави тротоар. Јежили смо се и силазили у плитку грабу сваки пут кад би нам с леђа дохујао какав аутобус или тешки ФАП-ов камион натоварен бијелом земљом за медијапан плочице у Кератерму, фабрици керамике, која ће годинама касније постати планетарно позната – али не по свом асортиману производа. Ковитлаци прашине и релативно опасно ходање уз прометну цесту нису нас обесхрабрили. Напредовали смо ка школи подсјећајући један другог на упуте што су нам их Есма и Асима декламовале синоћ док су нам трљале косу шампоном од коприве.
– Кад прођете продавницу и Циганлук, видићете улицу лијево… Лијево – лијева рука, то је десна, налет те било! Е, у ту улицу ћете скренут, и онда ходате до школе, она је на десној страни, а на лијевој је мјесна заједница, ви нећете у мјесну заједницу него у школу, видићеш, биће пуно дјеце пред школом. Само питајте некога одраслог гдје је Јованин разред.
Прошли смо Циганлук, мали грозд кућа на почетку улице што је водила ка Доњој Пухарској, насељен Ромима који су углавном трговали разном робом из Турске. Онда смо ушли у улицу на чијем крају нас је чекала школа названа по Мили Рајлићу, народном хероју и политичком комесару Прве чете 2. батаљона 2. крајишког одреда „Младен Стојановић”. Много касније ћемо научити да је Миле Рајлић погинуо баш на нашој Дубичкој цести пробијајући се кроз обруч њемачких фашиста и домаћих издајника у офанзиви на Козару 1942. године.
Адо и ја тада нисмо знали ништа о етничком саставу Циганлука, ни о славној ратној прошлости Миле Рајлића, нити би нам те информације биле посебно важне и да смо их знали. Јер нас су обузимале неке друге, црње мисли. Сатраће вас! То Марканово злокобно пророчанство закачило нам се за ногавице као сух чичак. Нисмо успијевали да га отресемо јер смо глумили радост и узбуђење што су нас пустили саме тако далеко од куће. Напротив: Марканове злогуке прогнозе о неминовним батинама каскале су за нама све вријеме, ројиле се у нашим главама све јаче како смо се приближавали школи, претварајући се у нешто хладно и љигаво што плази уз мршаве ноге све до прса, стеже грло и не да нам дисати како треба.
– Шта мислиш, хоћел нас стварно тућ? – коначно је проциједио Адо потврђујући моје страхове.
– Па нисмо ништа још урадили, што ће нас тући џабе? – храбрио сам и себе и њега, не вјерујући сопственим ријечима.
– Мени је Муха причо да су њега тукли великим лењиром по рукама зато што није добро обрисо таблу – забринуто је шапнуо Адо, све се обазирући, као да очекује да га неко млатне иза врата.
– Лаже Муха, рекла би мени Индира да су је тукли – проциједио сам, али и увукао главу дубље у рамена.
Вратиле су ми се грдње комшија и матере овог љета кад би нас ко ухватио у недозвољеним радњама попут крађе хашлама у Хајриној башти, или паљења ватре испод Савановог храста: Налети налетни, нека, издураћемо ми вас још ово мало, а онда охо га се вама, добићете ви своје кад пођете у школу!
Насрећу, ријека дјеце и родитеља што се сливала кроз капију високе сиве ограде школског дворишта понијела је и нас двојицу незадрживо према улазу. Шта је дјеце, мајко драга, никад ништа слично нисам видио! Ни у Патрији, ни на плацу, нигдје! Гунгула и весело довикивање родитеља Јел то твоја мала, Јес богами ово сам ја себи хранила, А богати колика је нарасла, Вамо Милутине, вамо је наш разред, Ооооооо, мајсторе, јел тебе то жена послала да водиш дијете у школу… накратко су потиснули наше црне слутње. Све је било као на неком шареном вашару гдје само што нам нису дали по црвено-бијелу шећерламу и по жетон за „ауте на ударање”. Ма какве батине, само нас безвезе страши Маркан, нек зна да ћу му цигарлук набити голубињаком чим се вратимо из школе! Ехеј, ми смо велики дјечаци сад! У школу идемо, нема више шале, док си дланом о длан ето и војске, још мало ће и нас почети поздрављати на сокаку.
– Требамо питат за наш разред и учитељицу Јованку – забринути Адин глас прену ме из еуфоричних тлапњи о славној будућности.
– Није Јованка него Јована, колко се ја сјећам – промрсих. – Кога ћемо питат?
– Не знам, богами, мене стид… Хај ти питај ону жену.
На улазу је стајала средовјечна госпођа са чврстом трајном ондулацијом и дебелим наочарама, заогрнута плавим мантилом. Смркнута је издавала упуте родитељима гдје треба да воде дјецу. Касније ћемо сазнати да се ради о учитељици Тројанки Антов, супрузи мога каснијег разредника Гроздана, наставника географије. Породица Антов је у Приједор доселила негдје из источне Србије, са границе с Румунијом. Иако су Тројанка и Гроздан од младости били просвјетни радници, било је прилично јасно да ни своје занимање ни дјецу која су им повјерена на образовање и одгој нису претјерано вољели. Своју су љубав усмјерили на разнородне врсте украсних кокошију какве нико у Приједору није имао. Њих су с пажњом и посвећеношћу узгајали и носали по сајмовима и такмичењима широм земље. Неколико година касније моји школски другови Доналд, Игор Глиста и ја смо по ноћи – у знак освете због Гроздановог учесталог кињења и инсистирања да нас родитељи ошишају како доликује – упали у ћумез и однијели њихове двије драгоцјене грахорасте, од страха избезумљене бантам кокоши, на које су Антовљеви били посебно поносни, и убацили у комшијин шахт. Онда смо се сакрили у грабу ниже Донијеве куће и дуго, кесерећи се испод гласа, слушали вику што се као пожар проширила улицом. У општој какофонији одзвањале су Грозданове грозоморне пријетње битангама поквареним што не воле ни човека ни другог бића на земљи, да вам свима мајку сељачку, неписмену! очигледно упућене комшијама, за које је сматрао да су крај својих неугледних живичарки љубоморни на његове пернате шампионке. Коке су пронађене исте ноћи, мало мокре и преплашене али живе и здраве, па је жижа Грозданове сумње брзо с комшија прешла на нас неколико из разреда, те је у учионици постао још зловољнији и окрутнији.
Елем, одох предалеко. Вратимо се Тројанки.
– Хај ти, што морам ја? И мене стид.
– Мени се језик свезо од страха, ја не смим… не смим, Тита ми – једва чујно је шапнуо Адо.
Није шала: Титово име није се помињало тек тако. Ако кажеш Тита ми, озбиљан си, то сви знају.
Муке нам је скратила сама учитељица примијетивши како се изгубљено дошаптавамо држећи се за руке.
– Вас двојица! Да, вас двојица, шта сте бленули? Дођите овамо и станите преда ме.
Ноге су нам се покренуле и прије него смо свјесно одлучили да послушамо наредбу.
– Јесте ли првачићи?
– Јесмо.
– Гдје су вам родитељи?
– Раде.
– Знате ли ко вам је учитељица?
– Знамо, Јованка! – испали Адо.
– Даћу ја теби Јованку! – намргођено се брецну учитељица. – Упамтите, то је за вас другарица учитељица Јована, јел јасно?
– Јесте – промрмљасмо гледајући у њене браон ципеле с ниском петом.
– Тамо низ ходник скроз до краја, на десну страну вам је учионица. Нађите себи мјесто и чекајте учитељицу!
Зидови ходника који је водио до учионице били су украшени витринама на чијим полицама су из неког разлога недостојанствено стариле пегле на угаљ, преслице и коловрати, заједно са сликама народних хероја и примјерцима зборника о Народноослободилачком покрету поткозарског краја. Много касније, у завршним разредима, кад су нам и школа и све неживе ствари у њој биле до краја демистификоване, схватићу резоновање куратора те чудне поставке, уроњено у тежачку историју Поткозарја и у потребу да се од малих ногу у нас усади дух козарачке епопеје. Како ће се испоставити касније, намјере да се од нас направе истински антифашисти била је таман толико искрена колико су преслица и пегла на пару били симболи примјерени њеној озбиљности.
Загледајући те чудне експонате дошли смо до краја ходника, који је завршавао скученом библиотеком.
Врата десно су у врху имала I3 исписано танким кистом умоченим у црвену боју.
Тако бисмо нас двојица стајали испред затворених врата учионице ко зна колико, неодлучни да ли треба да куцамо или да отворимо и јесу ли то уопште права врата и богзнадраги шта се унутра догађа, да их нагло није отворила робустна стара госпођа над чијом главом је суверено доминирала огромна пунђа косе свјеже офарбане у неку од нијанси названих по коштуничавом воћу као кестен или љешњак, ко ће знати.
– Хоћете ли улазити вас двојица, шта сте се ту упечили? – грмнула је голема госпођа.
Двојац је шутио неодлучан: да нешто кажемо? Или да уђемо? Или да збришемо и не престанемо бјежати све до сигурне лôге у кориту Пухарске?
– Како се зовете?
– Рефик и Адо – бубнуо сам још забленут у џиновску пунђу.
– Ма не питам те за име него за презиме, говече једно!
– Он је Хоџић, а ја сам Гарибовић – ускочио је Адо видјевши да сам ја на рубу суза.
– Улазите унутра и сједите у задњу клупу у првом реду! Немој да вас чујем да сте писнули, јел јасно?
Покорно смо прошли између клупа већ добрано попуњених дјечурлијом, ријешени да ништа не проговоримо ни тог дана ни икад више у животу. Страх и подозрење с којим смо дошли ковитлали су у нама бјесомучно, потпаљени неутјешним плачем дјевојчице из прве клупе у трећем реду, за коју ће се касније испоставити да се зове Јасмина и чији ће хобији бити скупљање аутомобилских ознака и сламање наших дјечачки њежних срца. Цурица је вриштала не допуштајући унезгођеној мајци да оде. Како су децибели њених урлика достизали рекордне вриједности, а њена мајка све нервозније, под строгим надзором учитељице Јоване и њене пунђе, покушавала да се извуче из њеног загрљаја, тако смо Адо и ја све озбиљније почели мјеркати отворени прозор иза наших леђа. Ипак, учитељица је дословце истргла Јасмину из мајчиног загрљаја, а несретна жена је у сузама напустила учионицу Чека тебе мама пред вратима, сине, немој плакат, брзо ће завршит па те мама води код Есе на сладолед. Јасминини урлици постепено су прешли у јецаје, па у једва чујно туљење, док није сасвим ушутјела и тек шмрцаво уздисала гледајући у врата иза којих је требало да је чека мама.
Закључили смо да је ризик од нашег бијега кроз прозор ипак већи од останка и усмјерили се на крута упутства другарице учитељице Јоване. Декламовала их је иза катедре као да се обраћа војничком строју:
– Ко није донио данас, сутра да донесе буквар, словарицу, и двије теке, једну писанску, једну рачунску. Све да буде уоквирено и уредно! Двије оловке, гумицу и шиљало. Ако хоћете да идете у веце, има да дигнете два прста и кад вам ја дозволим да се обратите да упитате: „Другарице учитељице, могу ли да идем у веце?” Али то само ако не можете издржати, иначе се стрпите па вршите нужду код куће! Нећу да видим некога да трчи ходником, нећу да чујем некога да галами, нисам ја своје здравље нашла на путу, јел јасно? На великом одмору има да…
Одзвањао је њен глас још дуго учионицом, тек понекад се сударајући са Јасмининим гласним уздасима.
Кашикама наших мајушних мозгова почели смо кусати бескрајни океан знања. Или је барем тако требало бити.
Иако смо се тог дана извукли без батина, Марканова злогука пророчанства обистинила су се неколико седмица касније, кад нас је обојицу другарица учитељица Јована извела пред таблу зато што смо се покошкали око неког прозирног оквира за буквар и опалила нам два сочна шамара.
Нико ме никад у животу, ни прије ни послије овога, није ошамарио.
Добијао сам батине и од дјеце и од одраслих, али у шамару има нешто одвећ интимно, лично, недопустиво, нешто што ме посве шокирало.
Нисам плакао, за разлику од Аде, који се дерњао као да га је сасјекло катаном.
И док су се на мом образу формирали јасни отисци Јованиних дебелих прстију, а шок се у адреналинским таласима сливао низ кичму ка мојим стакленим ногама, она се уморно скљокала у столицу иза катедре и кроз зубе проциједила Марш у клупу, говна једна. Крајичком ока ухватио сам на њеном старачком лицу бијес, гађење и некакву дубоку, уморну тугу. Импресивна пунђа се испухала и нахерила, као да ће сваког часа отпасти. Скинула је наочале, стисла коријен носа палцем и кажипрстом и тако остала дуго, скоро до краја часа, без ријечи.
Чини ми се да ми је тај призор коначног пораза остарјеле учитељице – бивше партизанке, вољне, посвећене градитељице самоуправног социјализма, просвјетитељице и цијењене, некада вољене другарице учитељице – пао теже од самог шамара. Сатраће вас! Касније, много касније схватићу истинско значење Марканових црних ријечи, његову поруку да ће с првим даном школе у наш живот ући тегоба, озбиљност, мука које се нећемо ријешити док нас не сатаре до краја, баш као што је тог дана коначно сатрала учитељицу Јовану. Да, пријетеће пророчанство тог се дана у свој својој наказности указало на старичином уморном, згађеном лицу: тужна слика зле коби од које нико од нас – ни дијете, ни родитељ, ни газда, ни роб, ни партизан, ни четник, ни добар, ни лош – није знао побјећи.
Никада више нисам смогао храбрости да погледам Јованино лице.
Не знам како сам тог дана отишао кући. Чинило ми се да је све око мене било успорено, да је ваздух од желеа, звуци загушени – као да сам изронио из Сане с ушима пуним воде.
Адо није могао престати да прича цијелим путем кући.
– Ја богами нећу ником рећ да нас је ошамарила! Још ће ме мама исплехат стопут горе. Хош ти?
Ја сам га само тупо гледао. Нисам имао појма како објаснити родитељима шта се десило и кад бих хтио да им кажем. Мати је свакако још била на послу.
Оставио сам торбу на каучу и отишао у своју лôгу крај Пухарске.
Нијемо сам гледао водене касе како клизе по површини у својим љубавним играма и у себи проклињао учитељицу Јовану. Испрва сам понављао једину клетву коју сам чуо од матере Дабогда се о себи забавила – али пошто нисам баш најбоље разумио њено значење, а учинила ми се и преблага за учињену ми неправду, убрзо сам прешао на Дабогда умрла и Дабогда је сатро аутобус. Но, уплашио сам се замисливши како би стварно изгледало да учитељицу згази аутобус на Дубичкој цести, па сам одустао од клетви и попео се уз велики храст да видим јесу ли свраке снијеле јаја у гнијезду које смо открили високо у крошњи неколико дана раније.
Страх и камен у стомаку који сам још седмицама носио на путу ка школи полако су постајали подношљивији усред бројних авантура и догодовштина с новим пријатељима и свјетовима које су свакодневно уносили у мој дјечачки живот. На крају су потпуно нестали када је на полугодишту учитељица Јована напрасно отишла у пензију. Из школе су родитељима рекли да се морала повући из здравствених разлога. Замијенила ју је весела и блага учитељица Фикрета Селимбеговић, која ће нас водити до четвртог разреда без повишеног тона, чак и када је била приморана да нас шаље у ћошак и кори због наших магарештина.
На учитељицу Јовану и шамар којим је почео и завршио наш однос мислио сам све рјеђе, све до једног љетног предвечерја пет година касније, када ће је дјевер Мирко убити малокалибарском пушком док је стерала веш у дворишту дуплекса који су њих двоје дијелили након смрти њеног мужа, Мирковог брата.
Родитељи су са комшијама Ненадом и Смиљом испод гласа причали о помахниталом Мирку, првоборцу и бившем полицијском инспектору који се, након што је убио снаху, забарикадирао у кући пријетећи да ће убити свакога ко приђе дворишту. Страшну пријетњу је остварио сасувши рафал у свога кума Сретена, очевог радног колегу, који се с посла упутио равно Мирковој кући да га покуша уразумити. Кажу да је Мирко од плаве жељезничарске кошуље помислио да је полицијска униформа и да је болно рикнуо с прозора када је схватио да је умјесто полицајца убио кума и најбољег пријатеља. Након тога су из Сарајева дошли специјалци и упали у кућу. У новинама је писало да је пензионисани инспектор страдао у размјени ватре, иако су комшије чуле само метално тррр тррр непосредно након упада. Причало се да су у Мирковој половини куће нашли свакојаког оружја и залихе хране као да се спремао на вишемјесечну опсаду. Код Јоване су у рерни нашли изгорјело пиле које је спремала очекујући кћерку и зета да дођу с дјецом.
Чувши овај разговор, престрављен и убијеђен да моју другарицу учитељицу Јовану није убио метак из дјеверове „флоберке” него моја клетва, полако сам се искрадо своје лôге крај потока, као и оног дана. И као и оног дана све је било успорено, мутно, пригушено. Шапатом сам се заклео да нећу више никада никога клети, у себи молио Јовану да ми опрости и дуго сузним очима пиљио у гргољиви поток који је незаинтересовано протицао ка свом ушћу у Сану, па даље до Уне, Саве и Дунава, носећи приче о нашим безначајним малим животима тамо гдје припадају – у Црно море.
– Лаку ноћ, мајка моја. Ја сам овдје, у кухињи.
– Лаку ноћ, дјетешце моје мило. И ти се фино одмори, немој се пребијати туде на каучу, лези ти горе, а ја ћу тебе звати ако ме буде болило.
– Нека, мати, није мени овдје ружно, да сам ближе, нећу те чути.
– Драго моје дијете мило. Лијепо ми спавај.
– И ти, мати моја.
(Из збирке прича Полароид каубој, Номад, 2023)