***
мораш упознати неког од преминулих
ко је још за живота био лишен
врлине ходања говора погледа
и ко се и у смрти не ослања са поуздањем
на своја чула
или неког мртвог младића
који упорно остаје
ван разума и здраве свести
њихова искуства драгоцена су за нас
неумрле
и док мир не прекрије све што можеш
да видиш чујеш или додирнеш
свако уздизање живота
ништавно је пред њиховим
слављењем смрти
као у каквој шали о инвалидима
они истрајавају у својој издржљивости
доказујући да за срећу
нису потребни ни тело ни разум
ни сам живот
(из збирке Гостопримства, 2011)
***
пишем ти јер си рекао да могу да ти се обратим када буде тешко. али сада је боље него икад. ипак ти пишем јер је ово место које мораш да посетиш. куда год да кренем, ребра ми уплове у духове небеских тела. вакуум се шири поленом из усисаних латица. канапи галаксије клате алке са врхова. али ноћу сове пролете кроз тунел и пробију рефлекторе на далеком улазу. очекујем те, ако можеш да поднесеш да нико после тебе неће доћи. свака удолина овде опонаша пољану, не би ли експлозија упала у замку. насеља су грешком грађена на пукотинама. кога год да сретнеш у овом пространству, ходаће тихо, јер ће веровати да спаваш. понекад одем на стари светионик и подсетим се колико сам далеко сâм. можда ме сада опажаш иза леђа видика. санта која се усправља иза мене није мој оживели сапутник, већ врата која се затварају за посетиоце. боље је да не долазиш. и не шаљи ми никог
(из збирке Црвена планета, 2014)
ШАПТАЧ
Сви које сањам су га видели
Али нико не проговара ни речи
Не каже нико драго ми је или
Радосне нам очи подиже
А тама је мирна
И деца су сигурна
И бакље пасу у вратима
Док он на огради терасе чучи
Коленима под брадом
Опран од птица и чека
Провидан кроз светло
И непроходан по ноћи
Спушта се низ собу
Кад заспим
Млевеним месом
Да украси прозоре
И њуши дебла
Испијена креветима
И крошње које сан прокишњава
Перорезом свлачи
Звукове са језика
И полива ме
Лијане гмиже по мени
И сужава ми се ка уху
И фишек точи
И жваће по шкољкама
Док сви које сањам рéже
Али нико не гребе ка њему
Нико да макне
Пљуснуто седло
Са мојих леђа
Кад ево мумлањем
Троши ми по мозгу
И гура ме натраг
Као тесну лубеницу
А ја прибран и успаван остајем
И вежем очи затворене
Јер ако се пробудим
Ако се икада пробудим
Одговорићу му у лице
На сваку дошапнуту реч
Сахрањену у мени
(из збирке Уста без капака, 2019)
ГОЈАЗНИ ЉУДИ
Гојазни људи лепше горе. Светла је више.
Засади своје отежале сандале и тињаћеш
До кљова као ратни воћњаци.
Ноћас су нечији килограми планули
Дуж улице и до зоре је по стаклима
Гребао издахнути плин.
Ко нема меса међу ребрима
Нема ни ватре под табанима.
Једном смо намамили
Танког мешанца под накривљену шупу
И успавали га на сланим решеткама,
Надали смо се огњеном клупку
Одмотаном у комшијску живицу
А добили исплажени језик бензина,
Ћелаву траку преко изгладнеле грбе.
Синоћ сам у парку видео ломачу
Како веје варнице преко снега,
Стајала је затечена пламеном
Букнулим из целулита и подизала браду
Као пред водом која надире.
Пришао сам да угрејем дланове
И угледао очи коначно изрониле
Из дупљи, зуриле су у мене из пећи
Поплављене миром и топлином.
Долазе празници и породице се полажу
У фолије загрејаних зидова,
По која успорена капуљача
Узраста димом
Или се фосфорни стуб
Гаси испред маркета.
Од јутра ветар преврће
Мртве гране или неухрањене руке,
Најлон коже обавија се и провиди,
Марама без укуса приземљује се
Преко мога лица. Свлачим је
На асфалт и журим кући.
Данас за ручак имамо потаж
И одрезак са пиринчем.
(из збирке Уста без капака, 2019)
БАМБИ И ГНЕЗДО
Ја сам Бамби и сунце је ведро и језеро је
небо на земљи,
језеро је свето поткровље
за облаке и звезде,
над сводом бих могао само
плаветно стакло да једем
а овде пијем слатку воду
и крила риба очи ми купају,
ја сам Бамби и душу ми пасу
зечеви од меда
и цвеће гази по лековитом соку
провидном и зеленом,
откуда онда ова жена растресита
и нема под стаблом,
откуда тај преломљени створ
под шумским светлом,
видим јурила су по њој
трновита копита
и радосно су се шетала
па јој се тело изљубило
и у тузи разишло
и сада јој кожа сва пролећна
и модроцрвена
неким спокојним пашњацима
трчи,
ја сам Бамби и ногама од шумских
струна траву милујем а жена
очи подиже и тражи неко
путујуће гнездо од светлосних
трепавица сашивено,
гнездо кроз птице узлетело,
могло би круна да буде
на глави јелена што ме кроз небо
гледа,
могло би крилати длан да опонаша,
гледам жену распарчану и мислим
нека се њена глава –
до кости шљиве расечена –
у лебдеће легло положи
и ка облаку подигне
а ја ћу кривим копљима
кроз чело да растем
и ако преживим,
ако ме благословено језеро
сачува,
једнога ћу дана сваког
гонича
роговима да подигнем,
као трофеј
(Из рукописа Манастир)