„Све је у линијама“, рекао је, „и у круговима, концентричним.“ Седели смо једно до другог у скученом простору, он до прозора, ја на најнепожељнијем, средњем седишту. Стјуардеса је неколико минута пре тога стала поред реда Ф и питала нас какав бисмо сендвич желели. Ја сам узела пилећи, он онај са говедином. Прво што је рекао, пошто је одмотао целофан, односило се на храну. „Сви се жале на авионске оброке“, рекао је, насмешивши се, као да се извињава што ми се обратио без питања, „али мени су укусни. Не знам шта људи очекују на двочасовном лету? Строганов с прилозима?“ Климнула сам главом иако је мој сендвич заиста био сув и безукусан. Можда је требало да узмем говедину. „Често летите?“, узвратила сам питањем, пошто се чинило да му је и даље криво због тога што ме је омео у јелу. Климнуо је. Деловао је пристојно. Користио је марамицу да обрише путер заостао на брковима, затим је кажипрстом исте руке наместио наочаре на носу покретом којег није био свестан. А онда је, ниоткуда, поменуо то о линијама и круговима. „Сви имамо неку тачку, средиште“, рекао је, замисливши се као да с великом пажњом бира речи. „То не мора да буде место нашег рођења, али јесте центар нашег живота. И онда око њега шестаром описујемо кругове.“ Опет се насмешио и отпио гутљај сока. Борио се са остацима залогаја, тако да сам ипак посумњала у квалитет његовог сендвича. „Проблем је са људима који имају више полазних тачака. Прве којих се сећам налазиле су се у Хрватској. Тада је још била федерална република веће државе. Мајка и отац, њихове линије су се поклапале, желели су да живе дуж целе Јадранске обале. Стигли су на две трећине тог пута када су их зауставиле бомбе. Део круга који су описали нагло је променио средиште и њих двоје су се, са мном и с мојом сестром, обрели у Босни.“ Раширио је руке колико му је простор дозволио, да покаже колика је то промена била за дечака. „Све је било исто, а ништа није било исто“, рекао је. „Али онда је и ту постало неподношљиво, што је исцртало нову линију. Та је посебна, сама за себе представља епопеју, пут преко целог микросвета.“ Погледом као да је покушавао да провери да ли ми досађује. „Ви сте Белгијанка?“ Затекао ме је питањем. Била сам спремна да слушам, не и да говорим о себи. О мешаном браку из ког сам потекла и због ког се увек враћам двема кућама, не једној. Две белгијске воде, из различитих сливова. Нечије поделе су славне зато што сви говоре о њима, а нечије зато што се успешно годинама гурају под тепих. Климнула сам, па показала дланом да настави са својом исповешћу. „Из блокираног градића у централној Босни требало је 1992. некако доспети до Београда, следеће невољне дестинације. Али некуд се морало отићи. Тих неколико стотина километара могло је бити и неколико хиљада. Пут је трајао данима и, да није било шверцерских канала и земљаних путева прокопаних кроз гудуре, не би било никога да вам сада исприча ову причу. Црвени крст је помогао, пребацили су нас авионом у Хрватску, па одатле у Мађарску, и тек онда у Србију. У авиону, сличном овом, путовали смо с радником Црвеног крста који се, након службе, враћао кући. Женевљанин, сећам се. Фино подшишан човек. Гледао нас је сажаљиво док смо сестра и ја повраћали у папирне кесе. Био је то мој први лет.“ „Више вам није мука, истренирали сте се“, нашалила сам се, показавши руком празан целофан сендвича и чашу са соком, на шта је неодређено завртео главом и још једном наместио наочаре на носу. Могла сам да га замислим како то ради надвијен над неку енциклопедију или речник. „То је био први шири круг, мада је и даље обухватао познат простор. И на свакој станици, без обзира на мој узраст, људи би ме питали: ,Ко си ти? Одакле си? Шта тражиш овде?’“ Нешто у мом погледу навело га је да застане, мада нисам знала шта је тачно приметио. Можда отпор према озбиљним разговорима. И поделама. Али за то је било касно. „Вама то може звучати банално“, наставио је лежернијим тоном, као да одустаје. „Хрватска, Босна, Србија – три имена за једну тачку. Али ствар је, наравно, у већим и мањим круговима око те тачке.“ Сложила сам се с њим, па од стјуардесе затражила виски. Погледала сам у њега: ако се већ одлучио за напорне теме, морало их је пратити јако пиће. Стиснуо је очи и усне у Клинта Иствуда и поручио исто. Наздравили смо уз изговорено „Цинг!“, пошто пластика није могла да звони. „Некад се тачка промени, а круг остане исти“, наставио је. „Крајем деведесетих, бежао сам од НАТО бомбардовања из Србије назад у Босну, илегалним путевима, преко реке. Дезертер, издајник, ето одговора на питање: ,Ко си?’ На неки начин, та два путовања, ка Београду и од Београда, међусобно се поништавају. Не знам да ли ме разумете. Све то прође и, ако преживите, схватите да сте тапкали у месту. Најмањи круг је, наравно, тачка.“ Звучало је као да после тога нема шта да се каже, па је спустио главу на наслон и загледао се у облаке изнад којих смо летели. Авион се саплео о нешто невидљиво, затресао се, па се умирио. Поновио је тај плесни покрет неколико пута и мој сапутник је за то време држао очи затворене. Када их је отворио, облаци су били исти као пре и само смо се у теорији налазили ближе одредишту. Окренуо је главу к мени. „Све то прође“, рекао је, као да очекује да тачно знам где смо стали с причом. „Ствари се промене. Све делује исто, а ништа није исто. Данас нас убеђују да су лоше ствари иза нас, да крупним корацима хитамо напред, да ниједно ново путовање неће поништити претходно. И, мада остају на свом месту, државе се приближавају и удаљавају једне од других. Често истовремено. Хрватска Србији никад није била ближа, нико више не звецка оружјем, сви причају о дијалогу и помирењу, али се и удаљила, јер је део нечег што источној комшиници измиче. Ја свеједно често одлазим тамо, волим Јадранску обалу, осим кад ме тамо неко пита одакле сам.“ „Умете ли уопште да одговорите на то питање?“, питала сам, али он је слегнуо раменима и везао појас када су изнад нас блеснула упозорења. Почело је слетање. Авион је дуго кружио изнад града, у широком луку који нас је пуштао да уживамо у панорами – видело се све: паркови, саобраћајне жиле, Атомијум, Гран плас, палата правде, Европски кварт – али он је и даље гледао у мене. „Без сумње се може рећи да нисам достојан својих предака.“ Очекивала сам да ће то имати везе с хроничним бежањем од ратова, али, када је наставио, пецнула ме је срамота због лоше процене. „Обојица мојих дедова описала су широке кругове. Један је радио у металургији, копао је угаљ и калио челик у Босни, и још је педесетих година прошлог века путовао службено на Запад, у земље које су чиниле индустријски савез од ког је настало све што смо данас надлетели, док је други био пилот. Пилот, замислите! А ја не смем да погледам доле.“ Насмејао се и лупио дланом о наслон за руке, необично забављен оним што је открио о себи. Одмахнуо је главом, као да му је тешко да поверује у ту истину, па стегнуо вилицу када смо дотакли тло. Док је авион ролао ка својој позицији и авио-мосту, он је ћутао, проучавајући писту и аеродромске зграде. Дан је био тмуран, сунце је остало изнад нас, са друге стране облака. Када смо пристали уз авио-мост, путници су нагрнули у пролаз између седишта, као да је од кључног значаја да из авиона изађу први. Питала сам га да ли жури – нисам знала шта тражи у Бриселу, као ни он откуд ја у Београду – и рекао је да можемо слободно још да седимо. Сада, када више нисмо летели, као да смо опет постали два незнанца: случајни додир лактова и обазриви маневри ногу испред седишта. Скренула сам поглед с њега и загледала се у путнике. Стјуардеса је покушавала да заведе ред. На тренутке је било комично и чула сам га како се кикоће. Мислим да је управо тај његов смех, истовремено пун разумевања и дечачки раздраган, био оно што ме је купило. Признала сам му то неколико месеци касније, а он је рекао да морам стално да га подсећам да се смеје. То и радим, што чешће могу. Али он се тада, у авиону, није смејао стјуардеси, нити путницима, већ нечему што је само он видео. „Највећи круг који сам описао“, рекао је, скинувши наочаре с носа да обрише стакла марамицом, „добацио је до Кине.“ Остала сам искрено задивљена. Нисам познавала никога ко је отишао тако далеко. „Тамо, срећом, нисам бежао“, додао је, приметивши моју реакцију. „Један пријатељ се запослио у граду на истоку, близу Пекинга. Штедео сам месецима и купио карту док је била на попусту. Како бих другачије отишао?“ Разумела сам тај проблем. Карта до Кине је скупа и у Бриселу и у Београду. „Врло брзо по слетању схватио сам да од тог тренутка поседујем нову полазну тачку. Тај град је толико велик да се таксисти губе у њему. А смог? Такав никад пре нисам видео. Личи на оживелу, интелигентну маглу. Искаче пред вас, зева и гута вас. Много тога нисам никад раније видео. Усред града, између облакодера, видео сам човека како заклану овцу нагиње у шахт, да јој источи крв у градску канализацију. Видео сам трг велик као цео кварт, палату којој нема краја. Јео сам скакавце, али то није било ништа у поређењу с јелима која нисам могао да препознам и укусима које нисам умео да одредим. Био сам на пијаци на којој нисам познао ниједну воћку. Видео сам центар града који ноћу светли јаче од стадиона. Видео сам храм у ком је светлост, засићена димом из светилишта, густа као млеко. И људи су ме, једнако изненађени мојом појавом као ја свим оним што они и не примећују око себе, питали одакле сам. ,Београд’, говорио сам, али то им није значило ништа. ,Србија’, покушавао сам. Бледо су ме гледали. Ништа им није значило ни када сам проширио слику. Нису знали шта је Балкан, где је Грчка, колевка културе, нити где су Јадран или Медитеран. Нису знали где је Брисел. Амстердам. Шпанија. Беч. Мој пријатељ се смејао, искусивши већ те муке. Имао је спреман одговор и домаћини би се такође насмејали кад би га чули, задовољни што могу да нас сместе у координатни систем… За Европу су знали“, рекао је и показао ми да се авион испразнио. Једна стјуардеса је махнула ка нама: чистачи су чекали да уђу са својом опремом. „Како то мислите?“, питала сам, пустивши га да изађе у пролаз. „Зар ништа ситније нису…“ Али он се провукао испред мене и нестао у авио-мосту пре него што сам извукла торбу из бокса изнад главе. Касније, на пасошкој контроли, видела сам га како ме чека. Смешио се и пружао ми руку, да се коначно упознамо. Другом је намештао наочаре на носу. „Осамнаест сати“, рекао је када смо пошли да преузмемо пртљаг. „Толико је трајао тај пут. Осамнаест сати страха… Али оброци које су нам послуживали заиста су били добри.“
Из збирке прича Хангар за снове