Били смо пионири,
Они што су пјевали пјесмице Титу,
Они што нису ни стигли да изневјере,
Они које су изневјерили.
Били смо пионири,
Први међу мрзитељима Других и другачијих,
Такво је било вријеме,
Тако увијек бива кад се поништи све што је било,
Кад се не креће од нуле (камо среће!)
Већ из негације, негативног, из минуса.
Били смо пионири,
Отрежњени предводници идеје заједништва,
Заслијепљени неонским рекламама изобиља,
Упецани на мамац демократије и права.
Били смо пионири,
Они што су уводили студентске парламенте,
Они што су вјеровали у болоњске процесе,
Они што су задужили прве AIESEC картице
С којима си могао да путујеш такорећи
Бесплатно возовима по читавој Европи.
Али, гле незгоде, наши су возови требали визе,
Па смо остали усидрени, непомични,
Попут љубопитљиве дивљачи ухваћене у гвожђе.
Били смо пионири,
Они који су схватили да за нас не постоје привилегије,
Већ само идеја о привилегованости која се скупо плаћа.
Генерација која је прва проникла у
Велику Лаж, или Велику Истину, како се узме,
Нараштај који је остављен и од оних и од ових,
Баш у вријеме кад смо могли волу реп да ишчупамо,
Али смо, изиграни и слуђени, почели чупати једни друге
За косу, за уши, док су нас други вукли за нос.
Били смо пионири,
Множина, плурал осуђен на пропаст
У свијету у којем постоји само прво лице једнине,
У свијету у којем се иза тог грандиозног ЈА
Крије бескрајна и незајажљива количина ничега.
И данас смо пионири,
Први који позивају хуманитарне бројеве телефона
Први који прилазе уличним мачкама
Први који поуздано знају да од пензије
Неће моћи преживјети,
Први који су сигурни у несигурност свега под небом.
Вјечити пионири,
Како то добро звучи у пјесми!
Живот је, ипак, нешто друго.
